Roman o Londonu 1 (26 page)

Očekujući ženu da dođe po njega, Rjepnin je, odbacivši te žurnale, počeo, po radnji, da hoda gore-dole. Pošto je većina svetiljki bila, u radnji, ugašena, čini mu se, pomalo, avetinjska.

U mislima, pričinjava mu se, da tog bivšeg oficira, koji je sad žena, sa ljiljanima u ruci prilikom venčanja, neće zaboraviti više, nikada.

Kad je opet seo u svoju fotelju, u kontoaru, naslonivši glavu, umorno, unazad, osećao je da mu je teška. Iznuren od nesanica, koje ga muče već mesecima, zaspao je, kao što se u nesvest pada od umora. Ta slika, te slike, iz tih žurnala, prate ga, međutim, i u onaj drugi svet, u koji nas prenose snovi. Prati ga ta bleda pojava, koja sad korača prema oltaru, kao žena, u pratnji svojih, aristokratskih pratilja, devojčica, pored svog izabranika, koji je crn. Pošto, međutim, glava zaspalog, užasnutog, Rjepnina, leži nemirno, — u taj drugi svet, te slike, prelaze, i preko ulica, preko Temze, a prate ga i u Mil Hil, gde ga inače žena čeka. Ta figura neveste raste, dobija forme celog engleskog poluostrva, koje je jedan šašavi Francuz uporedio, sa starom damom koja korača prema moru sa šeširom na glavi, i šlepom, koji se vuče za njom. A dok ta vizija svadbe, u belom, raste, čitave gomile muškaraca pretvaraju se, pred Rjepninom, — koji, i u snu, u Mil Hil korača, — u gomilu golih žena. A gomile žena, u gomile golih muškaraca. To više nije slika, kao u nekom klubu nudista, u Engleskoj, nego raste preko celog Londona i pretvara London, u sliku, koja nije lepa. Slika je strašna.

Rjepnin u snu mrmlja, podrhtava, ali se nije probudio odmah.

Iz genitalija tih golih muškaraca i žena prskaju, kao vatromet, neki plamenovi, kao fontana, a iz usta tih ljudi čuje, sve glasnije, zov mačora, a iz žena, jauk, silovanih mačaka. Najstrašnije je da je celo to ogromno priviđenje, priviđenje ružnih telesa, koja se uzdižu u formi zgrada, oko te radnje, u kojoj radi. Najzad se sve to pretvara u jednu ogromnu vaginu, i jedan penis, koji se klati sa velikog sata Sv. Džemsa. A zatim se javlja, pred njim, neko ogromno oko, strašno oko, koje poznaje. To je Nađa, koja mu se približava.Čuje kako mu šapuće:
»Gdje ljubov, Kolja? Etot krasnij konjec ljubvi. Niki. Seks?«
Kao izbezumljen, Rjepnin se bio trgao, iz sna, na prigušen glas zvonceta. Kad je skočio, video je, u izlogu, napolju, iznad kristalnog modela jedne ženske noge, lice svoje žene. Nađa. Bila je došla po njega, sa svojim kutijama.

Kad joj je otvorio vrata, ona se izvinjava. Putovala je teško. Vagoni su prepuni sveta. Kad ga je osvetljenje, na ulici, osvestilo, ona ga, uplašeno, pita: »Šta se dogodilo?« Ima tako užasan izraz lica!

On joj, dok zaključava vrata u hodniku, kaže, tiho, da se nije dogodilo ništa. Bio je zadremao. Umoran je. Jedanaest je na satu Sv. Džemsa, pa neće biti puno u vagonima podzemne železnice. Raduje se da je vidi. Verovala, ili ne, milo mu je što se rodio Rus.

A dok ga žena, začuđeno, posmatra i uzima pod ruku, dodaje: bio bi u stanju, da je voli, i kad bi živeli, samo kao brat i sestra. I bez seksualnih veza.

Dok se ona tiho kikoće, Rjepnin, na ćošku, zadržava jedan taksi, da ih odveze do stanice, otkud mogu u Mil Hil, bez prelaza.

POSLE TOG DOŽIVLJAJA u parku, sa Engleskinjom, i tih fotografija mladenaca, Rjepnin, — bio on knjaz, ili ne, — rešava se da napusti tu ludu nameru, da po parkovima londonskim pravi poznanstva.

Počev od tog dana, kad dođe u park seda u svoju stolicu, ako je prazna, izbegavajući uopšte svako poznanstvo. Ako je stolica, u kojoj obično leži, zauzeta, seda nekud, zagledan u pelikane.

Čak i kad ga neki sused, — bio muško, ili žensko, — oslovi, odgovara, sad, nabusito, hladno, — iako se trudi da bude učtiv, — sa svega dve-tri reči. Nastavlja da žvaće svoj zalogaj, a čita svoje novine, — to jest novine koje dobija mladi Lahir, — jer ga te novine štite i od pogleda žena i devojaka, koje u parku provode sat-dva prekida posla.

Prodavačice iz okolnih ulica.

Prekida razgovor, i kad ga ljubazno oslove, ponovo. Uostalom, u Londonu, ima toliko muškaraca, i žena, naročito u tom, takozvanom, nižem, staležu, čiji se ceo rečnik, s početka, zaista sastoji iz svega dve, tri, uvek iste, reči. Sa sto
»so sorry«
i hiljadu
»thank you«.
Obično mrmljaju samo, da, ili, ne.
Yes. No.
Što zvuči kao »nou«. Tako sad i Rjepnin, razgovara sa Londonom.

Leži, zatim, zatvorenih očiju i drema u baštenskoj stolici, a ne želi više, nikog da upozna, ni čoveka, ni ženu, nikog više išta da pita, nikom ništa više da priča.

Pa ipak, katkad, kad muzika svira u parku, u podne, razneži se, i žali, što je tako usamljen, među tolikim sugrađanima, sa kojima je, za vreme rata, delio i dobro i zlo. Najviše ga čudi to, da oni, svi, koje je god upoznao, sami kažu, da bi mu, u ma kojoj zemlji, — u Americi, na primer, — bilo bolje, nego u Londonu. Lakše bi našao posla. Lakše zaradu. Lakše sreću. Tako kažu, kao da žele da ostanu, zauvek, sami, na svom ostrvu i da svakog, ko im dođe, oteraju. A najluđe je ono, što mu u podrumu, novi šef radnika
Mr. Robinson,
savetuje. Prvo, kaže, treba da promeni ime, kako su mu već rekli. Platiće deset šilinga i dobiće novo ime. Može da ih bira. On mu savetuje da uzme neko rusko ime koje ceo svet, sad, u Londonu, zna. Na primer, neka se nazove Žukov, ili Rokosovski. Niko mu to ne brani. Osim toga greši što se uvek predstavlja kao kapetan. Treba da priča da je bio baron, graf, ili princ. Mnogi će mu verovati. Niko mu neće tražiti dokaza. (Imaće uspeha kod žena, — dodaje Zuki). A zakon to zabranjuje, tek onda, ako to upotrebi za novčane prevare, ili za uzimanje zajmova od žena. Greši i što je zadovoljan da radi u podrumu, — kaže mu Robinson. Čuo je da ima diplomu za hotelskog pisara. To je koješta, to je ništa. Treba da traži za vratara. Tu pada para. Padaće napojnice kad bude pozivao taksi. Naročito uveče kad se ide u pozorište. Kad bude pridržavao, damama, iz hotela, kišobran, dok ulaze u kola. A neka ne zaboravi da u Londonu često pada kiša. Još više bi zarađivao, kad bi hotelskim gostima, strancima, išao da menja novac. A najviše, kad bi izvodio, svako jutro, kučiće, da se izmokre. Prošetaju. To, stare dame, plaćaju ne samo osmehom nego i dobro.

Tog dana se vraća neveseo kući. Prećutkuje, da sluti, da mu novi šef radnika u radnji, ne misli dobro. Ćuti. Njegova žena je, međutim, to veče, još veselija i govorljivija. Škola krojenja, pariska, u kojoj sad uči, — o trošku dobrotvornog društva engleskih baba, — našla joj je posao. Treba da jednog malog fabrikanta lutaka, Jevrejina, koji se spasao u London iz Nemačke, da izradi jednog Eskima. Naime, taj mali fabrikant doneo je sa sobom formulu izrade nekog materijala, mekog kao paperje, kao sneg, — a od stakleta. Sprema za izložbu Imperije lutku koja bi predstavljala jednog malog, belog Eskima. Lutku, koja bi taj materijal pokazala. Ona mu je preporučena.

U njihovu kuću, koja miriše na memlu i trulež drveta, ulazi, tako, u početku leta, gospoda Nađa, najveća zavodnica među boginjama čovečanstva. Pognute glave, Rjepnin sluša kako mu žena predskazuje, u Londonu, lepši život, i, budućnost bez briga. On se smeši. Otkad je upisana u tu školu krojenja ženskih haljina, ta ogromna varoš, koja je prema njemu bila tako zla, neprijateljska, prema njegovoj ženi postala je bolja. Traži od nje Eskima — i, ona se nada da će moći stvoriti i to, jednu lepu lutku belog Eskima. Prema njoj se, u Londonu, začudo, svaki lepo ponaša. Uljudno. Kad se pojavi, sa svojim, velikim, kutijama, koje nisu teške, ali se čine strašno teške, — nju propuštaju vratari i u raskošne radnje, čak i tamo, kud, da ude, sa tim kutijama, i nema prava. Po neki joj nosi kutiju do stepenica koje se penju same, do sprata. Često je pitaju, da nije umorna? Dodaju joj stolicu.

Ta razmažena, ohola, generalska ćerka, iz Sankt Petersburga, prolazi sad, satima, čak i u onim zabačenim krajevima Londona, gde se u podrumima prodaje jeftina roba, — često krijumčarena. Svila. Njoj to treba za lutke. Po ulicama mračnim, bednim, istočnog Londona, gde ima i zločina, gde su vrata u podrumima zamandaljena, ona prolazi, nasmešena. A među tolikim milionima, i u Londonu, i oko Londona, razume se, ima ne samo nakarada, svakojakih, nego i perverznih tipova, pederasta, pa i trboseka žena. Njoj nikad, ni tamo, nije, ni ružna reč, rečena. Uzalud je muž, očajno, opominje, i moli, da ne zalazi u taj London, ona je štedljiva, i traži jeftine svile.

Ima, kaže, tamo jedna ulica, koja se zove »Ulica crknutih pasa«. A na jednom uglu, tamo, jedna radnja, jevrejska, u kojoj trgovčić, koji prodaje svilu, i čipku, i dugmad, ima tri sina. Očigledno, tri dembela. Sva trojica, kad se ona pojavi, pristaju da joj odseku, i pola jarda materijala, a najmlađi pokušava čak, i da joj malo doda. Taj je toliko očaran tom mušterijom, da ciči, trčkara, oko nje, ne da braći blizu, a dok je služi, ostavlja za sobom, na tezgama, čitav niz pogrešno odsečenih somota, zaboravljenih svila, kreda i makaza. Otac trči za njim i udara ga, rifom, po prstima. Kao da želi da ga probudi iz nekog lepog sna.

Uspela je bila da svoje lutke, katkad, proda i jednom kupcu lutaka, u jednom čuvenom magazinu igračaka. Tamo, kad ih naplaćuje, ima da ide, lično, jednom šefu odeljenja, za obračun, — koji je pravi mandarin. Osoblje mu prilazi sa strahopoštovanjem. I ona mu je, prvi put, prilazila, uplašena. Taj ostareo čovek, međutim, od koga joj zavisi naplata, već od prve, osmehuje se blago, i lepo, na nju, pa joj lično uzima račun iz ruke i nosi, za nju, ček, od stola do stola, od činovnika do činovnika. Na kraju, kad ona ode do blagajnika, on se ljubazno prašta i kaže:
»Thank you, madame Nadia
«.

Ima tamo, u istočnom delu Londona, i jedna pijaca, koja se naziva »Aleja donjih sukanja«.(
153
) A na ulici i jedna tezga, koju drže dva brata. Čuveni su po grubosti i preziru prema mušterijama, pa ismevaju i zadirkuju svakog kupca, i prolaznika. Vređaju. Kad se ona pojavi, seku joj komad robe čak i kad traži samo četvrt jarda. A kad su čuli da se bavi izradom i prodajom lutaka, nude joj, da joj ostavljaju otpatke svojih svila i čipaka, a kad ona to, sa osmehom, odbija, oni joj dovikuju: »Vi ste izuzetak među našim mušterijama,
madame Nadia,
— neka vas Bog čuva«.
»God bless you, madame Nadia«.

Rjepnin je sluša kad to priča, začuđen, i pita se, otkud ta nežnost Londona? Znači, i srce Londona, negde, kuca?

Jednog dana, njegova žena, tražeći taj materijal od stakla, luta dugo, i ulazi čak i u jedan prolaz, koji je držala vojska, kud je ulaz bio strogo zabranjen. To se kažnjava. Njoj nisu tražili, ni da kaže ko je, pa čak ni da se pravda. Kažu: na licu joj se vidi da nije kriva što je zalutala. A zatim joj pokazuju, sa osmehom, prolaz, kuda je, trebala da prođe.

Rjepnin je o tome pričao samo onom Talijanu, koji je umetnik pravljenja potpetica. Kaže mu, u razgovoru, da on sve te doživljaje svoje žene tumači, lepim ponašanjem Engleza, prema ženama. Talijan kaže: vraga.

Trebalo je, pre neki dan, prilikom nekih demonstracija, da vidi ponašanje policije, prema ženama, na trgu Trafalgar. Nego, na licu njegove žene, — iako je nju svega jednom video, — zapazio je, odmah, dobrotu duše, koja je neprolazna.
»L'anima immortal della donna onesta.«
(
154
) — A to privlači i najgoreg čoveka. Toga je željan i najgori stanovnik velikih varoši, — čak i Marselja i Pireja, a on ih zna. Na njegovom licu, međutim, — da izvini, — vidi se, več na prvi pogled, tuga, žalost, bes, oholost, prezir ljudi, pa i žena, a to niko ne voli. Kao među decom, i među odraslima, postoji želja da se, među njima, pojavi, neka Pepeljuga, Crvenkapa, i Snežana.

Kao u znak nekog prkosa, Rjepnin je bio prestao da ruča u parku. Počeo je da provodi vreme ručka, i podnevnog odmora, u poseti pitoreskih mesta Londona, u malim vrtovima, kojih ima oko crkava, kraj malih fontana, a opet, i po muzejima. To se ne plaća.

Novi šef radnika familije Lahir, — Robinson, — kao i Ordinski, savetuje mu, da bi trebao da postane vodič autobuskog društva, koje priređuje, za strance, obilaske Londona, pa i noćnih lokala Londona. Pošto kaže da zna jezike, to bi bilo baš za njega.

Robinsonu, — to postaje sad već jasno, — Rjepnin smeta.

Ordinski, koji je kockar, slušajući o tome, odobrava to i smatra, da bi trebao da prestane, da se ponižava i trebao bi da hazardira. Sve, ili ništa. Dosta se ponižavao. Trebao bi da se, sav, založi, da nade, ili izdavača za te svoje lude knjige, o lovu i Sibiru, o planinarstvu na Kavkazu, — kuda će, kad njegovu knjigu pročita, pohrliti cela Evropa, — a ako u tom ne uspe, da pokuša da postane sekretar nekog, engleskog, aristokratskog, kluba. To je pravi put emigranta, — ili neka bogata ženidba.

Nađa se na to smejala, ali se slaže sa mišljenjem tog Poljaka, koji je dugo sirotovao, ali koji je nešto našao. On nudi, Nađi, da njenog muža ubaci u klub engleskih liberala, koji je čuven, a nije bio protivnik Rusije, carske, — otkad je i Rusija pokušala da ima parlamenat, Dumu, a koji je već primio, za člana, jednog, ruskog, emigranta. Ako ni u tom ne uspe, uvešće Rjepnina, u klub, u kom večeravaju, neki artisti, glumci, sa ženama, a koji ima, i u aristokratiji engleskoj, veza. Mogao bi da postane ono što se u Londonu naziva: »avet« pisac,
ghost-writer
. Da piše, anonimno, o lovu u Sibiru, za drugoga. Da piše o Kavkazu, za drugoga. To se u Londonu plaća. Dobro plaća.

Tako se desilo da je, početkom tog leta u Londonu, Rjepnin morao da posluša savet tog Poljaka, propalog grafa, — koji je ostao elegantan, jer mu još nisu bili skinuli uniformu. (Svet se okretao, kad bi prolazio, sa ćerkom, iz arene koncerata, —
Albert Hall,
— do obližnjeg, poljskog kluba.)

Ordinski je bio dobar čovek, ali zaljubljiv, pa je bio udvarač, i Rjepninove žene, — kao i drugi, — ali bez uspeha. Predlagao je Nađi da, zajedno, beže iz Londona i odu nekud, da žive srećno, na nekom ostrvu Centralne Amerike, gde je imao prijatelja. Ordinski je Rjepnina uspeo da uvede, širokim, raskošnim mramornim, stepenicama, u čuveni londonski klub liberala i da ga tamo predstavlja. (Širio je glas da je Rjepnin princ i liberal.)

Rjepnin se, tako, našao u tišini tog kluba, na spratu klupske palate, kud ne dopire buka londonskog saobraćaja, niti može dopreti gungula ulice. Nekoliko članova kluba, obećalo je, — obećavalo, — zaposlenje za Rjepnina.

Ordinski je uveo Rjepnina i u jedan drugi, svoj, klub, artista, glumaca, u kom je bilo i Poljaka, — a, pri večerama, i nekoliko vrlo lepih žena, — kao i mnogo dekoltovanih babaca. Rjepnin je smatrao da su njegove fotografije lova, na medvede, — sa nožem u ruci, — u Sibiru, dovoljna preporuka, kao i njegove divne slike Kavkaza. A njegov engleski tekst za te knjige, — korektan. Ordinski mu je ipak tražio besplatnog korektora, koji bi mu, ako treba, popravljao stil. Predstavljao ga je, zato, pri večerama, nekim lepim ženama, kao ruskog emigranta, a još više, kao učitelja, u školi jahanja. Sve dotle, Rjepnin je tražio poznanstvo radnika, prodavačica, po podrumima, parkovima, stanicama, tvrdoglavo uveren, da će, tako, oslušnuti otkucaje srca te bezmerne varoši, upoznati razgovor, smeh i plač miliona, u Londonu, koji je želeo da upozna, do dna. Ordinski je smatrao da je to luda misao. Terao ga je da upozna London,
jednog sasvim drugog sveta.
Aristokrata, brakolomnica, glumica, lordova, jednom rečju »veliki svet«, koji ga, kako je njegov otac pričao, u Londonu, čeka. (U stvari, Rjepnin je, po tim klubovima, upoznao samo otpatke, ekscentrike, propalice, ili siromašne rođake tih staleža.).