Roman o Londonu 1 (23 page)

Junak našeg romana, tako, prestaje da razgovara, u podne, sa ljudima, — i uopšte ne opšti više sa ljudima, — nego počinje da ruča sa zgradama Londona, sa ulicama Londona, sa klupama Londona, i parkovima. (Svud u velikim varošima, tako, sirotinja, u Evropi, razgovara, mrmlja, ruča, po parkovima, po portama crkava, po grobljima, pred spomenicima kraljeva i vojskovođa, blizu fontana.)

Mesto da ima ženu, decu, porodicu, prijatelje, svoje društvo ljudi, takav čovek ima čitavu jednu varoš kraj sebe, pa sa njom razgovara, a pod njenim mostovima spava. Kod Rjepnina, nije došlo do takvog ručavanja, zato, što je izbegavao ljude, i razgovor sa ljudima, nego zato, što je bio primetio, da od onoga što zarađuje, nedeljno, ne bi mogao, ni sada, da jede negde, kod stola, i, toplo. Većina tih devojaka i žena, po podrumima u Londonu, jede, u podne, samo toliko, koliko može za šiling, dva. Za jedan i po, u većini slučajeva. (Muškarci paze da im ostane za pivo.)

Stotine hiljada Londonaca jedu manje u podne, od rimskih robova. U stvari, ručak, u tom svetu, tih godina, bio je neka vrsta prijatnog izlaska iz podruma. Lepo gladovanje. A novine su, jednoglasno, bile, tih godina, pune opomena, da je, prejesti se, opasno. Mnogi su provodili vreme ručka, po crkvama, polurazrušenim, koje se još nisu opravljale, ali u kojima su sveštenici davali koncerte. Sa ploča. Klasične muzike. Bilo je uz to i filosofskih govora.

Njegova preneražena žena, nagovorila ga je onda, da nosi ručak u radnju, i, da u podrumu ruča, na miru, i bez stida. Da bi to bilo jednostavno, ona mu je predložila, da sve to bude hladno i lako. Kuvano jaje, soli, repe, komad kobasice, a uz to, kao luksuz, sir i zelene peperone(
137
), koje su počeli da donose, uz luk, tog proleća, neke velosipediste iz Normandije, i neki Španci. Ručak, tako, uostalom, žene spremaju svojim muževima, radnicima, po celoj Evropi. Razlika je bila, pri ručku koji je njegova žena spremala, samo to, da mu je ona bila nabavila, minijaturni pribor, a sve to smeštala u kutije, koje je mogao, kao neke cigare, da nosi u džepu.

Taj ručak je u radnji izazvao veliki smeh.

Većina tih prodavačica i radnika, po podrumima Londona, jede, kad ruča, uvek isto, kao što i oni sa belom kragnom i kišobranom jedu, isto. To su uvek iste kriške jako belog hleba, koji ima ukus praška za zube, a sa kojih je skinuta kora. Obzirom na lažne zube i kod mladog sveta. To je uvek isti list zelene salate, pa taj jedan tomat(
138
), rasečen na kriške, a katkad uz to i malo ribe sa pečenim krompirom. Peperoni novog klarka izazivaju čuđenje. Kad ih grize zubima, to škripi. Petsi vrišti po radnji i pita: šta to taj čovek jede?

Svi misle da taj čovek jede te zelene babure, iz nekih misterioznih potreba. Pets: šapuće: seksualnih? Jede i toliko krastavaca, svaki dan. U tom svetu, pa i uopšte u Londonu, biljke, razne biljke, važe, kao lek, a neke i kao afrodizijak. Svaki u Londonu veruje u neku lekovitu biljku, neki biljni plod, koji pomaže varenje, mokrenje, a čuva od bolesti. Ima i naročitih trgovina koje prodaju trave. Ima i društava, za širenje te propagande lekovitog bilja. Čajeva. Ima i bezbroj prašaka od lekovitog bilja, koji se gutaju. Uz pastile, posle ručka, koje uništavaju smrad iz usta. Od lažnih i pokvarenih zuba.

Da bi izbegao taj smeh i ta zapitkivanja, u radnji junak našeg romana, tog proleća, počinje onda da ručava, u parku. U malom parku jedne crkvice, kraj koje, svakog dana, dolazeći u radnju, prolazi. I ona ima ime svetog Jakova. Sav taj svet po okolnim radnjama jedva čeka da prođe podne, pa da iz podruma istrči. Beži od posla. Centar Londona, finansijski, takozvani,
City,
ostaje, u podne, prazan, to jest sve je na ulici. Kao da London gori. Čitave seobe naroda u taj centar i iz tog centra. Dvaput dnevno, — u stvari, četiri puta dnevno. Kao da su ljudi mravi.

Naš čovek žuri da ruča da bi otišao u neki muzej. To ništa ne košta. Čekaju ga Rembrant, Goja, Mane. Posle ručka, iako nisu u Ermitažu, i oni su pričljivi. A u tom društvu zaboravlja gde živi i zašto živi.

Žena ga, posle, uveče, ispituje, kako podne provodi? Ona je sve više zabrinuta, promenom, koju je zapazila u tom čoveku, otkad je stupio na rad u toj radnji. Često ćuti. Misli koje izražava nisu više one misli, na koje beše navikla, a ni način govora nije isti. Posmatra je, katkad, kao da se negde daleko nalazi. Iako je brak njihov, još uvek, topao, ona, sa jezom, oseća, da taj čovek, ni kad je uzme, nije više onaj isti. Nema više one beskrajne nežnosti. Nema više ni onu divlju, — kako je ona govorila, azijatsku, — a nemu, strast, u zagrljaju, koju je, toliko godina, imao. Dok ona sve više luduje u njegovim rukama, u postelji, u nekoj pozi koju je nedavno pronašla, njegovi su stisci ruke, sve blaži. A kad se probude, posle, njegovi poljupci su, kao da budi neko dete, a ne ženu. Gleda je rasejano, dok se ona, — ležeći kao Leda, — počinje da oblači. Brine o njoj, mnogo brine, — pita je, može li da joj pomogne, pri crtežima koje sad, u krojačkoj akademiji, radi, — ali je tako rasejan. Jedno jutro joj kaže, da mu se više i ne živi, ni kad bi mogao da se u svoju prošlost vrati. Zgranuta, ona mu onda, smešno, pedagoški, dokazuje, da je on sretniji, nego mnogi milionari u Londonu, jer ima tako lepu ženu. Toliki bi se osećali sretni. Stoji, gola, pred ogledalom, trenut-dva, — prava, snažna, — a sa lepotom tela žena, koje dece nisu imale. Iako je on zadivljeno posmatra, u njegovim očima ona vidi neki mračni, tamni, sjaj, koji nije posledica njene lepote tela, nego nekih misli, od kojih, očigledno, pati. Žalost je ovladala tobom, — kaže mu ona, mazeći se.

»
Unilost ovladjevala toboju
«(
139
).

S početka, ona je tu njegovu snuždenost tumačila brigama. Nov posao radi, kakav, pre, nikad nije radio. Za jednu funtu, za koju kaže da ima, kad se napiše, oblik viole, harfe, lakoću linije klizačica na ledu. Živeo je, kao princ, u mladosti, — u inostranstvu, među strancima. A u vojsci, među, obesnim kneževima, koje i ona zna. To su ludi životi. Prvi put ga je videla da se snuždio, kad je dobio, u Pragu, mesto nekog crtača u jednom ministarstvu, — koje su mu dali, kao bivšem, ruskom, oficiru — aristokrati. Iz sažaljenja. Lepo su, lakomisleno, živeli i onda. Imali su pomoć ruskog komiteta, odlazeći iz Praga, i, kad su živeli u Italiji. Tek u Parizu zaplakali su prvi put. Nije ništa drugo uspeo da nađe, jer se bio zavadio sa generalima, nego tu smešnu, teatralnu, ulogu, lepog Kozaka, koji otvara vrata. U jednom, noćnom, lokalu. Međutim, i tad je još bilo lepo u njihovom braku. Nikad nije bila ljubomorna. Imali su i prijatelja, mnogo. Tek posle njihovog prelaska u Englesku život je postao sve teži. Pomoć je bila sve reda, i manja, a njegove svađe, sa poslodavcem, majorom Holbrukom, sve češće. Postao je plahovit. Najzad je spao na to, da uči samo decu, da jašu, u školi jahanja, ali i od toga se, nekako, živelo. Nije ostavio ženu. Nije tražio da se veže uz neku drugu. Tek odnedavna počeo je da predlaže, da ona ode u Ameriku, tetki. Ona je htela da sačeka još malo. Obećavali su mu mesto, ako uspe da štampa tu knjigu, o lovu u Sibiru i planinarstvu na planinama Kavkaza za koje su se u Londonu, te godine, raspitivali, mnogi. Ovoliko gorak, pre, nikad nije bio. Sad je bio, iznenada, stao. Bio je prema njoj, očigledno, ohladneo. Previđao je, često, da ga je ona željna, da ga voli, da mu se i nudi, a počeo je da se ponaša, prema njoj, kao prema nekom detetu, siročetu, — što joj je bilo smešno. Nije znala kako sebi da protumači to. A to se sad češće ponavljalo.

Prvo je počela, pažljivo, da ga ispituje, sa strahom, neće li negde naći neku ženu, u njegovom životu. Kako mu je tamo, u onom podrumu? Kakve su te devojke u radnji Lahir? Šta je uzrok da se promenio? On je na sve odgovarao snuždeno, ogorčeno, i monotono.

Mesto da naiđe, lukavo, na neku ženu, ona je u njegovom pričanju naišla na neku crkvu gde je sad ručavao, — crkvicu Svetog Jakova, — neopravljenu, iako je bilo prošlo nekoliko godina, otkad je gorela, u ratu. Stoji pusta. Neka prazna školjka, koju je neko more izbacilo. Nekad je, kaže, ta crkva dala, Engleskoj, tri kenterberijska arhiepiskopa, a sad skupljaju za nju milostinju. Nema na njoj ni prozora. U njenom dvorištu namešten je mali park. Spomen bašta za one koji su dali, u prvom, svetskom, ratu, život za Englesku. A šta su oni dali, za Rusiju? — Da, šta su Volkonski, Šulgin, Voronzov, pa i on, dali za Rusiju? On, u toj bašti, te crkve u Londonu, svaki dan, dolazi, da nade praznu klupu. Ruča tamo: — »Katkad mislim da sam u Parizu, da te čekam, Nađa. Da odemo nekud, ali ni sam ne znam, kuda.«

»Gde je ta crkva?« — pitala ga je ona nekoliko puta.

»Prekoputa Policije za strance, — uličice gde je restoran »Martinez.«

I sa tim restoranom je, sad, živeo u braku, i varao nju, kao da ima ljubavnicu. »Sećaš li se kakav je bio kad smo došli u London? Naše je društvo tamo išlo, da igra pasodoble. Da zaboravimo mrtve i ranjene, kojih je bilo, i tu.

Sve se oko nas jedne noći rušilo.«

Ležali su na asfaltu, na ćošku, i trpali su ih u ta, takozvana, kola za spasavanje. »Sad sedim tamo, prekoputa, u ruševini te crkve, i sećam se svega toga, što sam u Londonu video. Svega, što se sa nama, otkad smo izišli iz Rusije, desilo. Zašto se desilo? Ta crkva je, pre trista godina, bila omiljeno sastajalište ljudi. Sad stoji prazna. Posle onog velikog požara, u sedamnaestom veku, kad je London izgoreo, ta crkva je bila omiljena. Sad se u Londonu ne sećaju više, ni bombi u prvom ratu. O tom više ne govori niko. Brbljaju, svi, o ovom ratu. Ni ja nisam znao da je i toga ovde bilo, i u prvom, svetskom, ratu. Ko bi se i toga sećao?«

»Kolja, pa to je prirodno. Uvek je tako bilo. Uvek će tako biti.« — Zašto odlazi u tu baštu, kad ga to rastuži?

Muž joj se smeškao. Ne razumeju se. Ništa više ne može da ga rastuži. A hoda po Londonu prosto da bi ga video, gledao, osluškivao. Ima čudne doživljaje. Kupio je, na primer, u Milanu, slučajno, jednu medalju, bronzanu, kad se preprodajom medalja bavio. Na njoj je bila jedna glava, koja mu se bila dopala. Seća li se, rekao je, da bi voleo, da sretne čoveka sa tim licem. Predložio bi mu, — rekao je, — da se menjaju. Sad ga je u Londonu sreo, i sreće ga često. Zove se
Grinling Gibbons.
(
140
) Izradio je u toj crkvi, gde on ruča, fontanu.

»Kako se zove?« — (Nađa je engleska imena izgovarala francuski.)

»Svejedno. Mrtav je davno, davno.«

Žena ga onda posmatra začuđeno i uplašeno. »Čemu te glupe šale?«

»Nisu glupe šale. Bio je došao po mene u Milano. Čekao me je u Londonu«. (Kad je, prvog dana, seo, na tronožac, u radnji Lahir, bio se snuždio). Ne zato što to nije neka stolica za princa. Nego zato, što je, u životu, želeo i nadao se, da će naći za zanimanje nešto sasvim drugo. Ne u Londonu. Sad se, polako, smirio, pomirio s tim, da će, tamo, na tom tronošcu, sedeti, sve dok ne bude ostario).

»Ne treba misliti na prošlost, Niki, — ne, ne. To je strašno. Žalite. Žalite. Žalite, stalno za onim što je prošlo.«

Ne žali. Naprotiv. Sve što su izgubili, osim Rusije, nije ni suzu vredelo.

Njegova žena se onda zgleda uplašeno, sve više, ali ćuti. A njihova mala, crna mačka, preskače preko njegove noge i odlazi prozoru. Bila je porasla i ne umiljava se više. Spava kraj vatre, a kad se probudi, tegli se. Gleda kroz prozor, ali ne pokušava da iziđe kroz staklo i ako sve vidi kroz staklo. Sunce je sad sve toplije greje, — a njih više i ne gleda.

Napolju je bilo počelo drveće da pupi.

Žena mu onda, brže-bolje, priča, kako joj, u akademiji, gde uči krojenje, kažu, da je kao rođena za veliku krojačicu. Ne znaju da joj je mati bila knjaginja, a otac čuven general. Ima vanredan dar, da izmisli lepe, večernje haljine, a direktorka škole, — koja je Francuskinja, — tvrdi, da će kroz godinu dve, moći da je pošalje u Persiju, ili Indiju, gde bi mogla hiljade da zarađuje, šijući nekom maharadži. U toj školi ima osiromašenih Engleskinja, udovica, siročadi, a ima i žena diplomata propalih država. Nikom, kao njoj, ne predskazuju tako sjajnu budućnost.

»Kolja, ne bojte se! Ja sad živim samo za vas. Kad bih mogla da zaradim toliko, da vas vidim, još jednom, veselog, — da iziđete iz tog podruma, ja bih bila sretna. Umrla bih, posle, zadovoljna.«

Njen muž je gleda tužno i miluje joj ruku. Nije hteo da joj kaže da je to sve, dockan. Oseća, međutim, da je to iskreno. Da bi je razveselio, prelazi na svoju priču, o tom, kako poludi, tako reći, kad mu te žene vraćaju, već u knjige upisanu, obuću. Par cipela je ušlo u knjigu, pa izišlo, a to stvara zabunu, pri ponovnom ulasku. A u strahu da ga ne otpuste, ne sme da pita za savet gospodina fan Mecela, — koji ga ne trpi. Od pre dva dana počeo je da, u radnji, u podrumu, nosi naočari. Vid mu se pogoršava, naglo. Lampa pred očima daje slabu svetlost, u tom podrumu, pomešanu sa svetlošću, koja prodire kroz staklo u trotoaru. Preko celog dana, brojevi i sitna slova, kao mušice, pred njim, igraju.

Njegova žena ga onda posmatra sa suzama u oku.

To lice, koje vidi, drskih crta, bledo, ona je nazvala: lice lovca na crne bisere. Njegove krupne, crne oči je zanose. Njegov nos tom licu daje neku crtu, divlju, koje tice grabljivice imaju. A brada, još crna, šišana u trokut, nečeg neočekivanog u čoveku. Prema njoj, međutim, to lice ima, neki izraz nežnosti, sažaljenja, koji je zbunjiv, i tužan. To je neki lovac bisera koji je sve bisere izgubio i koji nju gleda, kao iz dubine, u koju je potonuo.

Ona se zgraža pri pomisli da to bledilo, i taj tužan izraz, imaju, moraju imati, Lovci bisera, kad ih, mrtve, izbačene iz mora, nađu.

POŠTO JE, MEĐUTIM, uspostavila, tog proleća, njihovu toplu vezu braka, njegova žena onda, sve češće, ponavlja, kraj ognjišta, uveče, da je sreća u ljudskom životu, ne van nas, nego u nama. Kroz smeh, sve češće kaže mu, i to, da bi trebao, najposle, da uvidi, da ima ženu, kakvu samo sultani imaju, kakve su samo sultani imali. I to je nešto u životu, valjda? Ona bi bila gotova, za njega, i život da dâ. Ne traži mu ništa, samo da više ne spominje te luckaste predloge, samoubistva. Trebao bi da prestane da, u Londonu, živi, i razgovara, sa zgradama, slikama, ulicama, muzejima, pa da potraži ruska, ili i engleska, ili francuska, ili poljska, vesela, društva. A ne da prolazi Londonom, nem.

Neka, najposle, zaboravi te svoje uspomene iz detinjstva, i mladosti, i Petrograd, pa neka počne da se meša u svet, kao da je, ovde, rođen, i da nikad nije bio u nekoj drugoj zemlji. Neka ode da igra, sa tim prodavačicama, sa radnicima. A kad je muž začuđeno posmatra, dodaje, brzo: Ona neće biti ljubomorna. Možda će, na taj način, izmeniti, i sebe i nju. Spasti ih. Treba oboje da prođu kroz ta nova vrata njihovog života, a da se mahnu misli, o smrti, i prošlosti. Ona žali što nema dece. Sve bi drugače bilo, uverena je, da on ima sina.