Roman o Londonu 1 (22 page)

Read Roman o Londonu 1 Online

Authors: Miloš Crnjanski

BOOK: Roman o Londonu 1
7.76Mb size Format: txt, pdf, ePub

Njegova žena, užasnuta, pita ga, šta za žene pričaju?

Zuki kaže da je poslao ženu, da živi kod svoje ćerke. On, ni da je hrani ne bi mogao. Ništa nisu mogli da uštede iako su radili celog svog života, prvo u Marselju, zatim u Londonu. Sve što je, pre, imao, zaradio je na mandolini. Sve te sardine, koje pakuju, svako jutro, u vozove, ispod zemlje, i voze u London, svrše, tako. Imaju istu sudbinu. A žive, kad se starost bliži, u strahu. Život je uvek isti. Ustaje se, trči na stanicu, stoji se, slepljeno, tesno, u vozu, pa se izlazi, automatski, iz podzemlja, u Londonu. Nemo. Trči se u neki podrum, a vraća uveče, posle rada, četrdeset godina tako. One, koji zastanu, ili kao i taj Talijan padnu, grčevito, njih brzo trpaju u zemlju, ili spaljuju. Veliki, londonski krematorijumi, na grobljima, rade neprekidno. Sa pećima koje imaju temperaturu, takvu, da lešinu pretvaraju u sitan pepeo, za nekoliko sekundi. (Pepeo dobija familija, kao neki čaj, nasut, u limenu kutiju.)

Njegova žena je toliko užasnuta, da viče, da je to nemoguće, da je to preterano, da to ne može ostati tako.

Biće se ljudsko buni protiv takvog života, kaže njen muž, — ona ima pravo. Primetio je to već posle nekoliko nedelja. Svi traže neku utehu u takvom životu. Bar trenutno. Sad zna zašto radnici u Škotskoj, pa i u Londonu, toliko piju. Da ne čuju. Da ne vide. Da ne gledaju. Da zaborave gde su. Sad zna i otkud ta ljubaznost, kojom ga pozdravlja ona žena, koja pere stepenice, koje vode u radnju. S početka je mislio, da ga, ko zna zašto, gleda, koketno. Svi traže nekog, da nekom nešto dobro veselo, kažu. Gomila, koju vidi na stanici, kad polazi kući pri povratku, sastoji se iz pojedinaca, koji svoje pojedince imaju. Po nekog, kome, prijateljski, nešto dovikuju. Svaki se nekom javlja svaki dan. Dobaci reč, dve, nekom čistaču. Nekoj ženi, cvećarki, pri ulazu. Svi ti ljudi, koji se vraćaju, kupuju novine, uvek kod istog prodavca novina, godinama. Drže ga se vernošću, koje nema valjda, ni u braku, u Londonu. »Kako ste, Džordž? —
George, how are you ?«

U toj strašnoj neizvesnosti života, u Londonu, ljudi se, pa i žene, vezuju jedno za drugo, kao na nekom splavu, koji bujica nosi niz vodu. Nekim uzvikom, prijateljskim, nekim osmehom, nekom ljubaznom rečju. Pokušavaju, uzalud, da zadrže tu bujicu, kao voz, pri zagrljaju, putnici, na rastanku. On je eto, tako, vezan, sa tom mladom ženom, koja pere stepenište, u toj radnji, svako jutro. Za dve i po funte nedeljno.
»Nice day, Mary«
(
131
) — kaže toj ženi kad kiša ne pada. A kad kiša pada, ona ponavlja, svako jutro:
»A good old English day, Mister Sheepin
(
132
).« U njenom se glasu oseća, da bi želela, da mu kaže nešto bolje, nešto lepše, nežno.

Njegova se žena, i nehotice, smeje, na to.

RUČAK U LONDONU

U PODNE, TO JEST U DVANAEST I PO, svi se iz radnje razilaze, da ručaju, ali je taj ručak, — i taj ručak, — sasvim drukčiji, nego što je njihov bio. To je iluzija o ručku. Nijedan radnik, ovde, ne nosi, pod miškom, hleb i kobasicu, sa buteljom vina, kao u Parizu. Niti seda pod neku kapiju, da na miru jede lonac rezanaca, kao u Milanu. Muškarcima je ovde, i među radnicima, glavno, da što brže progutaju dva-tri zalogaja ribe u prženom krompiru, pa da se pojave, sa rukama u džepovima, u pabovima, uz pivo.

Žene piju čaj, uz slatkiš koji je ofarban crveno, ili plavo, ili zeleno, a uz taj čaj jedu samo list salate, ili mali patlidžan, prepolovljen u krišku. A posle, u čašici hartije, sladoled. Jedva čekaju da se to svrši, — kao i ljubavni akt u postelji, ako je verovati talijanu koji im je u pete gledao, — a odmah se, zatim, po ustima, ružiraju. To je sve. Jesti nije važno. Jedu tek na letovanju.

Pošto se te skaradne priče, očevidno, njegovoj ženi ne dopadaju, on onda kaže, da je hteo samo da kaže, da će odsad, godinama, imati da ruča, kao što svi oni ručaju, — usamljeno. Ona ide na drugu stranu u Londonu. Bio je sam i u
Mil Hilu,
ali se, kad je našao rada u Londonu, nadao, da će jesti, kad već ne može sa njom, u društvu, veselo, u razgovoru, u smehu, kao što je u Rusiji jeo. Mislio je da će imati poznanika i prijatelja, kao i drugi, u svetu. U tom se grdno varao. S početka mu se činilo da će do toga i doći. Skoro sa svima, jedanput je ručao. Pokazali su mu čajdžinice i restorane u blizini. Posle su, međutim, brzo nestali, pri ručku, nekud, kao u neku maglu.

Primetili su da je stranac.

Ne, nego da živi u velikom siromaštvu. Među njima, ipak, svaki ima, negde, nešto. A beže od siromaha, kao što su bežali od kuge u Londonu. Zapazio je i to, da nije on jedini, koji luta, tako, usamljen, za vreme ručka, u Londonu. Toliki tako lutaju, usamljeni, kao sumanuti, a razgovaraju sa sobom, pri hodu. Čak i psuju. Deklamuju. Katkad im se samo usne miču, brbljaju, ali kad se osvrne, da vidi, s kim to govore, s kim se prepiru, vidi da niko nije pred njima, a ni za njima ne ide niko. Osim njega. Imaju katkad i suze u očima i osmeh ludački na licu. (Ako su mirni, bezopasni, ludaci mogu da iziđu iz ludnice u Londonu. Svet kraj njih, i kad brbljaju, prolazi ravnodušno.)

Ono što je najsmešnije u svemu tome, sirotinja je u Londonu, kako reče, često obučena u odelo koje je groteskno. Zato što su to otpaci odela bogatih, koji bacaju odelo i kad još nije iznošeno. Sretao je ljude koji, po izgledu, liče, i na lorda, i na klovna u cirkusu. Neki mu nude, kad ode do muzeja, neko, bedno, cveće, neko lekovito bilje, ruzmarin, ili devojčice, na drvcetu, kojima, kanapom, dižu suknjicu. Neki stoje i sviraju. Žene mu se osmehuju, drsko. Nije usamljen zato što je stranac, — stranac ako ima novaca, nije nigde tako dobrodošao, kao u Londonu. Svi se oko takvog stranca skupljaju. Nego ta prebogata varoš ima neko užasno, kamenito, srce, prema nesretnom čoveku i sirotinji. (Išla je sto godina da gleda kako na ulici javno vešaju).

Njegova žena mu onda uzima ruku i kaže, da mora učiniti nešto, da nađe društvo. Zašto se ne javi, zašto se ne vrati, svom, ruskom, emigrantskom, društvu? Ona će moliti graficu Panovu da mu se nađe neko.

Ne bi više mogao jesti u tom društvu. On je bio vojnik. A oni drugi prežvaću ručkove, koje su jeli na carskom dvoru. Traže ajvar. Pričaju, čim jedu, o ajvaru. Njemu je, već godinama, svejedeno, šta jede. Pokušao je, uostalom, da ruča, tamo, gde je Petsi na ručku. S početka to nije bilo neprijatno. Bila je vesela. Zatim je morao da uvidi, brzo, da je to sad jedna, robustna, drska, žena, koja govori koješta, a jede vrlo ružno. Otkad je zašla u godine, rekla mu je, — (kad je začeće retko), ona ne želi da gubi vreme. Ne treba da joj priča tako mnogo, koješta, — nego neka dođe kod nje. Ona sad stanuje u predgrađu, koje je vrlo lepo. To predgrađe se, — toga se sećao, — učinilo, jednom memoaristi koga je čitao, a koji se zvao Pips(
133
), kao raj. Mislio je s početka da ga Petsi zove u pravu posetu, pa mu je to bilo i smešno. Ona mu reče, međutim, sasvim jasno, u kakvu ga posetu zove, — ako mu je do zajedničkog ručka stalo. Ona, kaže, ima novaca, nije njoj do plaćenog ručka stalo. Njoj treba muškarac sad, koji ne govori mnogo, ali koga može da dočeka u svojoj kući, svako veče, kad joj je do tog stalo. Čula je, međutim, da je on oženjen, pa zašto onda da ručaju zajedno? Bio je, kaže, zanemeo. A ona se smejala. Bila je sasvim druga žena, nego ona Petsi, koju je u radnji zatekao. Sad silazi, kad mu donosi poštu, kao da predstavlja Imperiju. A uveče mu dovikuje, da pozdravi suprugu. Rekla mu je i to, kad su bili sami, da se njoj čini, da je nešto hteo, pa odustao. Prevario se.

Zar je sve to otrpeo?

Oduzeo joj je poštu. Neće više dolaziti, dole, u podrum. Nije hteo ništa da preduzima protiv te žene. Ona će i tako biti otpuštena, uskoro. Rečeno mu je to, pa ne želi, da joj, i on, stvara, još neku nesreću. Kad ga vidi, ona mu se smeši. Kaže, kao kroz suze:
»Cheerio!«
(
134
)

Smeši mu se sad i Sandra, dok zatvaraju radnju. Pitala ga je, gde je, dan pre, ručao? Rekao je da je bio sa Zukijem na ručku. Uostalom, i da hoće, ne bi sa tom mladom devojkom da ruča, smeo. Niko to u radnji ne bi razumeo.

A mis Mun? A mis Mun?

Da, da, sa tom devojkom bi rado ručao. Niti bi se toga stideo. Niti bi to pred svojom ženom krio. Ona, katkad, siđe, kod Zukija, — koji joj donosi sladoled, i koji katkad svira, za nju, u mandolinu. A ta lepa devojka jede, taj sladoled, tako lepo. Uživanje je gledati kako jede. (Liči na jednu sliku u muzeju, zna to, pa se i oblači tako, kao što je obučena, ta slika u muzeju).

Sva crvena u licu, njegova žena mu onda kaže, da je sve mogla očekivati od tog njegovog zaposlenja u Londonu, samo ne to, da će želeti, da ima mis Mun, kraj sebe, pri ručku. Zašto ne pozove onda tu devojku, da zajedno ručaju?

Njen muž se smeje, pa kaže, da je on rekao, da bi želeo da ima, ma koga, — ma koga, — kraj sebe, pri ručku, a nije rekao baš mis Mun. Da je ta lepa devojka, koja je trideset godina mlađa od njega, ćerka nekog ruskog emigranta, njegovog druga, ili da je to neka njegova učenica u školi jahanja u Mil Hilu, on bi je mirno pozvao, da katkad ručaju zajedno pošto ne može sa svojom ženom. Mis Mun, ne. Ona bi bila u stanju da postavi jedan uslov: da ručaju u »Ricu«. Čula je, kaže, da se o njemu priča da je bio princ.

Znači, u očima mis Mun, on, bez »Rica«, kao muškarac, ne vredi ništa? Je li to mišljenje koje ima o sebi? To je zanimljivo, i novo, — za nju, njegovu ženu. Njegova žena posmatra ga kao da ga mrzi u tom trenutku.

Ne, nije to mišljenje, koje ima o sebi, — kaže mirno: Ima trenutaka, kad bi i on mogao da bude, još uvek, privlačan za tu devojku. Ne, otkad je mladi Lahir u Londonu. Uostalom, on sažaljeva i tu vrlo lepu devojku. On će od idućeg meseca isplaćivati obe te lepotice, petkom, za, takozvani, prekovremeni rad. Tako se knjiži to. (Da se ne bi knjižilo za porezu.) One će dobijati tri-četiri funte više, nedeljno, za prodate cipele koje, one, prodadu. Jako im je stalo da dobiju to, — a to će zavisiti od njega. Može da prizna, ali ne mora. Ne bi bilo lepo, — bar se njemu čini da ne bi bilo lepo, — da tim istim devojkama, posle, predlaže, da zajedno ručaju.

Zašto ne predloži gospodinu fan Mepelu, da zajedno ručaju?

Taj ruča u svom društvu. Član je udruženja koje svi ti direktori, u toj ulici, imaju. Menjaju misli(
135
). Informacije. Zarađuju pri ručku, u poslu. On i oni su dva različita sveta.

A virtuoz, Talijan, koji svira u petu?

Zuki ruča, svaki dan, u drugom restoranu, gde i prodavačice ručaju. Ima silesiju poznanica pri ručku. Ne želi da ga ima kraj sebe. Uostalom, ručati sa tim Talijanom ne bi ni bilo veselo. To je veliki melanholik, koji širi melanholiju, kad je u muškom društvu. Pokazuje mu zlatni sat, koji mu je sin poslao, iz Škotske, ovih dana, za pedesetu godišnjicu. Zlatan sat. Eto, kaže, ima sina. Ne traži mu ništa. Ima nekog, ko je siguran da će platiti za njega, krematorijum, kad bude bilo. A dotle misli da živi lepo. Žene, tvrdi, lete na njegovu mandolinu, kao muve na lepak. Mandolina ima seksepil u Londonu. Ono što mu se učinilo neočekivano, taj Zuki zna sve tajne familije Lahir, mnogo bolje, nego što ih je mesje Žan znao. A tvrdi, da se u naše doba obuća izrađuje rđavo. Sasvim bi se drugače radilo, kad bi se, on, Zuki, pitao. Čak i kad bi se, ostalo pri fabričkom radu. On bi i obuću drugače prodavao. Što je najlepše, taj Talijan je dokazao, da i meru uzima, bolje, nego što je to Perno radio.

Desilo se da je jednog dana, — baš kad je Zuki, ironično, kritikovao način, kako se, u naše vreme, obuća proizvodi i prodaje, — u radnju došla, jedna gospa, iz takozvanog, najvišeg, društva u Londonu. Sevala je očima. Bila je sva crvena u licu. Tražila je da joj uzmu, po drugi put, meru. Poslali su joj nešto što nije za njenu nogu.

Junak našeg romana, razume se, niti je znao kako treba uzeti meru za žensku obuću, niti je to bio njegov posao. Osim njega, međutim, nikog, muškog, u radnji, tog dana, nije bilo. Bio je samo još Zuki u podrumu. Njega su pozvali, kao vatrogasca, kad je vatra. Petsi, Sandra, pa čak i mis Mun, koja je inače uživala da ismeva žene koje u toj radnji naručuju obuću, bile su toliko uplašene, da su se sve tri sakrile, u podrumu, u nužniku.

Hteo ne hteo, Zuki je morao da, brže-bolje, obuče, beli overol, koji nije bio njegova mera, pa da se pojavi i iziđe pred razjarenu, boginju. Imao je samo toliko vremena, da popravi na glavi svoj bere, koji mu je skrivao ćelu. Izišao je iz podruma, kao bog podzemlja, Vulkan, gegajući se i klanjajući se, duboko.

I desilo se čudo.

Dok je ona siktala, kao neki ženski labud, Zuki joj uze u ruku nogu, nežno. Šaputao joj je nešto, učtivo, glasom ispovednika, koji imaju samo jezuite, u Italiji, pri ispovedanju. Prstima joj je milovao čukljeve i petu. Upozorio je lepoticu, rumenu i zadihanu od srdžbe, da se radi o jednoj sitnici. Pogreški, koja se može popraviti za tren oka, ako popravi potpeticu. A tvrdio je da je baš ta forma obuće, — baš ta forma, — kao bogomdana, za njenu nogu. U toj obući njena noga ima božansku formu. Taj kalup je lep kao da je od kristala.
(»Divine. Une jambe divine. Un et embauchoir divin.«)
Božanska! Božanska noga. Božanski model! Sve je to radio i šaputao, pognute glave, mrmljajući, kao da se moli nekoj boginji, ili izjavljuje ljubav, sa učtivošću nekog francuskog markiza, kome će da odseku glavu.

Kako-tako, tek ta dama poče da se osmehuje, i zagleda svoju nogu, radoznalo. Šta je posle bilo teško je ispričati, ali je ona pristala da Zuki izmeni petu.A otišla je zadovoljna.

Kraj svega toga, Zuki je ostao pri svome, da nije za prodavca u gornjem svetu, nego da mu je mesto u podzemlju. Na tronošcu. On je tako niskog rasta, da je isključeno, da bi mogao imati uspeha kod žena u velikom svetu, kad uzima meru za obuću.

Gospodin Rjepnin (Zuki je izgovarao, tačno, ruski, ime novodošlog klarka radnje), ima stas gardijskog oficira. On, Zuki, dvorske budale. Žene to ne cene. Istina, u Marselju, kaže se, da mali ljudi obično šetaju sa velikim štapom, ali to je druga stvar. Kad je Napoleon, koji je bio oniskog rasta, upoznao svoju ženu, ona je imala običaj da kaže.
»Il est drôle, le général Bonaparte«.
(
136
) Bar je Zuki tako tvrdio da je rekla.

Pošto ni sa tim čovekom nije mogao da ruča, junak našeg romana, tog proleća, u Londonu, odlazi da ruča, sam. Ne sedi više sa ljudima pri ručku, nego luta ulicama Londona, za vreme ručka, kao i toliki drugi u Londonu. Stotine hiljada zaposlenih u Londonu, kad proleće grane, ručaju tako u najbližem parku, između dvanaest i po sati, i jedan i po. U moru kamena, ulica, zgrada, — obično oko crkava, — uvek ima nešto zelenila i nekoliko klupa, oko kojih se okupljaju, vrapci, golubovi i ljudi koji žvaću. To su najčešće stara groblja, kod crkava, — neka su čak iz vremena velikog požara Londona, u XVII veku.

Other books

Nevernight by Jay Kristoff
I Wish by Elizabeth Langston
Don't Go Breaking My Heart by Ron Shillingford
Radiance by Catherynne M. Valente
Sparked by Lily Cahill
Nightfall by Isaac Asimov, Robert Silverberg