Roman o Londonu 1 (39 page)

Rjepnin se, docnije, sećao, kako je skočio, strmoglav, za njom, ne sa požudom njenog tela, nego željom, da stigne taj glas. Njena mladost bila je pobedila. Tek kad je, u vodi, osetio, koliko je more, sad, hladno, pribra se, pa pomisli da sad valja biti priseban, ako ne želi da se osramoti i da ga posle pričaju, da je počeo da se davi, kraj te lepe, mlade, žene, koja, možda nije još ni žena? Poče da pliva za njom lagano, mirno, trudeći se da desnom rukom probija talase, a levom obuhvata more kao u zagrljaj. Moleći ga da bude milostivo. Iako je opet osetio brzo da je zamoren, plivao je, drsko, kroz vodu.

Ona se, međutim, opet, gnjurala, oko njega, kao neki delfin koji se šali sa davljenikom, a zatim ga je opet uzela, — kao ispod ruke, — kao neko dete, oko pasa. Podržavala ga je, iako se on branio.

Obala već nije bila daleko.

Ona se, pri kraju, sasvim pribi uz njega, sa obrazom na njegovom ramenu, i leđima, tako da je osećao, katkad i njene grudi. Plivali su do plićaka, posle, lagano, na leđima.

Dok se ona smejala i klicala, Rjepnin je ćutao. Usta mu se opet napuniše vode, a talasi su, baš kad su došli do plićaka počeli da ga vuku, natrag u dubinu.

Bila je izišla iz plićaka i stajala i čekala, polugola.

Bila je oličena mladost.

PODNE JE PREKINULO PLIVANJE izletnika, iz hotela
KRIM,
u uvali Tristana. Piknik, gornjeg doma ser Artura, održan je gore, na steni, na travi, uz šampanj, — a donji dom je pojeo, ono, što je poneto, u paketićima, iz hotela. Gore su sedeli: Parkovi i graf Andrej, sa taštom, pored njih i Rjepnin, sa gospođom Peters, a kod pećina, dole, pored plićaka, ostali.

Pri ručku, ogromni Škot, pokušao je da nastavi dijalog, o tome, koga je Tristan voleo, i, koja je Izolda Tristana volela?

Pod velikim suncobranom, otkuda se videlo, daleko, na pučinu, ponavljao je da, samo Škoti, zbilja, vole pesmu o Tristanu, i da o ljubavi misle, lepo, samo oni koji su rođeni u Škotskoj, a ne u Engleskoj. Možda još jedino, Rusi, znaju, šta je prava ljubav. Englezi, ne.

Videvši da se Rjepnin, podrugljivo, smeška, ledi Park je ponovila, to, o Rusima, što je njen muž rekao. Čula je da u Rusiji postoji naročiti način smrtonosnog dvoboja. Onaj ko gubi, ima da izvrši samoubistvo. A što je najčudnije, reč datu, uvek, održi. Zar to nije čudnovata nacija? Zovite to, reče opet, kako hoćete.
Call it what you will.

Park se smeškao i nudio Rjepnina, šampanjcem. Žbun sedih dlaka, nasred njegovih grudi, virio je iz košulje, razdrljene. Rjepnin ga je, smešeći se, posmatrao. Odeven u večernje odelo, u hotelu, taj Škot je još i mogao, — da je hteo, — da prećuti koju godinu, od sedamdeset i četiri, ali, ovako, polugo, sa ispruženim nožurdama, na kojima su žile bile nabrekle i modre, i svojim dlakavim, sedim, butinama, koje su visile iz gaćica plivača, nije mogao, i da je hteo, da krije svoje godine. Telo mu je bilo sasušeno, činilo se, još uvek, koščato, snažno, ali polumrtvo. Kad je od njega okrenuo glavu, Rjepninov pogled se sreo, sa pogledom njegove mlade sunarodnice, koji je bio užasnut. Pogodila je šta misli.

A njegova misao bila je opet skaradna. — Pitao se, šta li taj starac, što sa tom, tako mladom ženom, spava, radi sa tim magaretom, tako nežnim, tako neverovatno ljupkim? Nešto novo bile su, takve misli, za Rjepnina. Nikad dotle, tako, o tuđim ženama nije razmišljao. Nikad dotle, o ljubavi, nije tako ružno razmišljao. Dakle, — seks, ipak je, možda, koren svega?

Sex is at the rooth of everything?

Pri toj pomisli, pokojni Barlov mu opet šapuće u glavu: »Knjaz, — setite se onih, naših, mladih, bolničarki u Kerču. Kad su, uplakane, tražile mesto u brodu i zalazile u krevet, matorim komandirima, — naročito matorim komandirima, — od kojih je odlazak zavisio. Čuli ste, valjda, kako su im nameštale bele grudve? Belije grude?« (To je bila jedna od najskaradnijih ruskih perverzija.) A sad je, Park, tražio, da primeti duboku ljubav Tristana, koji ostavlja i lepu Izoldu, kad je trebalo otići u rat, za svoga starog kralja i za svoju zemlju.
For king and country.

Gospoda Peters, koja je bila pokrila svoje izgorelo lice nekom vrstom marokanske feredže, — pa je ličila na žene u ulicama prostitutki, u Tunisu, — jedina se usudila da protivreči ser Melkelmu. Glasno, i, sa puno sprdnje, Melkelm, — reče, — priča jedno, a radi drugo. Kad putuje, poslom, u Evropu, — bez Olge, — i sad zastaje, da prenoći u Parizu. Da se seti svoje mladosti. To se za Tristana ne bi moglo reći. Kralj bretonski Artur(
227
), uostalom, nije imao da brani svoju zemlju samo od Engleza, nego, — što ser Melkelm, prećutkuje, — i od Škotske. A nije točno, ni to, da je Tristan svom kralju bio baš veran.

Iako se to sve reklo, u smehu, nastao je bio neki, nelagodni, tajac, pri jelu. Rjepnin je bio sagao glavu. (Njemu su te debate i glupe šale, uobičajene posle ručka, u Londonu, već davno bile dosadile.)

Upirao je pogled u daljinu, činio se kao da sve to i nije čuo. A, pošto su sedeli na visini, iznad uvale, pitao se, u sebi, da li bi ih neki brod tu gore i video? Kako su se okupili, ispod suncobrana, da žvaću, da žvaću. Uz Tristana i Izoldu. Brbljalo se o ljubavi na izletu, kao što se o tom, na izletu, već stolećima, brblja. A možda je tu, negde, zaista, ležao Tristan, čekajući da se, na pučini, pojavi brod, koji će doneti Izoldu, onu koja zna da vida rane, koja će doneti melem, umirućem Tristanu? Čekao je da se pojavi, ugovoreni znak: belo jedro. A pojavilo se, rekla mu je druga Izolda: crno.(
228
) Nema Izolde. Nema melema.

Pokrovski, koji je sedeo pored Rjepnina, bio je razapeo, za generalicu, veliko, belo platno, koje je, iznad njene baštenske stolice, drhtalo na vetru. Bilo je belo. Ono, što je gospoda Peters rekla, tako drsko, bilo je Parka ućutkalo. Ledi Park se bila udaljila, na nekoliko koraka, kao da traži neki cvet u travi.

Pokrovski, nagnuvši se Rjepninu bliže, progovorio je, ponovo, ruski i poče da tvrdi da je to zanimljivo, kako te stare, sentimentalne, istorije, — koje u Engleskoj ponavljaju u svakom društvu, — Ruse i Ruskinje, snevesele, a Engleskinje i Engleze, razvesele. Otvaraju im apetit, očigledno. Žvaću nasmejani.

Rjepnin se bio, začuđen, zagledao u lice Pokrovskoga, sa tim likom sa ruskih ikona, kako razapinje taj beo čaršav nad generalicom, koji je morao biti vidan, sa mora, daleko, a kako se, pri tom, nikom ne obraća, osim što to reče, njemu. Sećao se, posle, u Londonu, često, pogleda generalice, koja je bila digla pogled prema svom zetu. Kako ga je gledala. Oči su joj bile ozarene nekom čežnjom kojom žene gledaju samo ljubavnika, ili mladoženju.

To su sve bili stari poznanici, ti ljudi i te žene, oko njega, a on se nelagodno osećao u tom društvu, u kom se govorilo, kretalo, smešilo, učtivo, kao na stepenicama, u nekom, španskom, teatra. Bio je ustao i nije odgovorio Pokrovskom. Bio se zagledao još jednom u geometrijsku lepotu temelja iskopina, koje su se videle, dole, u uvali.

Posle piknika, i isprekidanih dijaloga, onih, koji su ležali najbliže jedno drugom, celo je društvo zaćutalo. Skoro do tri sata svi su ćutali, leškarili, čitali nešto, i kikotali se, tiho. Tek oko tri sata, Park je počeo opet da govori glasno. Tvrdio je da je, sad, more toplo i da treba da siđu u uvalu. Pošao je sa šoferom gospođe Peters koji je bio došao po njega i koji mu je prtio crne plovke, od gume, za plivanje, podvodno, — kao i kajak.

Ledi Park, malo dalje, na travi, spavala je, — ili se pretvarala da spava, — potrbuške. Kraj nje se čuo samo njen mali, minijaturni, radio, vrlo tiho.

Kad se, posle, i Pokrovski bio digao, i pošao, dole, u uvalu, Rjepnin vide, tek onda, koliko je beo, oronuo, iako je bio lepo izrastao. I on je spremao svoj kajak, kao neki neobični, goli, Eskimo, sedeći na čunu u travi, ulazeći u kajak i izlazeći, a držeći u ruci, i veslo koje je bilo kao čelično, pa se na suncu sjalo. Pošao je, zatim, snuždeno, kao da je mesečar. Bar se Rjepninu, docnije, kad se tog dana sećao, tako činilo. Generalica je pošla za zetom, odmah, u nekoj obući holandskoj, koja je, drvena, odjekivala na kamenu, a pošto je šljunak klizio, pod nogama, na tom puteljku, širila je ruke, kao da, preko nekog uskog brvna, hoće da uđe, u neku lađu. Prolazeći kraj Rjepnina, zastade, dobacivši mu, srdačno: kakva šteta da u Kornualiju nije doveo i Nađu! Kakav lep letnji dan, danas, dodade, — smešeći se veselo. (Ta Engleskinja je govorila ruski kao da je juče napustila Moskvu.)

Posmatrajući tu lepu ženu, kako odlazi, Rjepnin je onda, opet, imao tu ludu iluziju, da je to Ruskinja. Ona je izgovarala ruski besprekorno. Takvih žena, sećao se, bilo je, nekad i u Sankt Petersburgu. Setio se, opet, one, koja je, sasvim, ličila, na generalicu. Koju je bio video jednom, na železničkoj stanici, kod voza koji je polazio u Moskvu, dok je tražio svoje roditelje na peronu. Znao je da je to nemoguće, da je to njegovo uobraženje.

Rjepnin, u tom trenutku, još nije imao nikakvo predosećanje, onoga, što će se, posle, tog dana, desiti.

Tražio je, u svom sećanju, da vidi svoje roditelje, koje ispraća na stanici, otkuda su polazili za Moskvu. Vraća mu se, u sećanju, i ta žena, koja mu se čini ista, ova, generalica Barsutov. Divna žena.

Takve žene bile su, i one, Ruskinje, koje je, docnije, vidao, u Parizu, kad bi sa svojim muževima, dolazile u posetu njegovim roditeljima. Njegov otac je, tada, već ponavljao, da su te žene, i njihovi muževi, — sav taj svet oko carskog dvora, — krivi, što su Japanci ušli u Sibir. Njihovo je društvo trulo. Uveren je da se to neće dobro svršiti. Revolucija je na pomolu. Ta plemenita lica, te bujne, divne, kose, ta mramorna, razgolićena pleća na balu, ti vanredni stasovi, sve je to prazno, sve su to maske, sve su to ledena srca. Nije njima stalo do Rusije nego do Pariza i igračica kankana u Parizu. Da, da, pred Uskrs se pričešćuju. Hristos voskrese! Hristos voskrese! Prećutkuju, međutim, i svešteniku, svoje grehe, brakolomstva, krađe, klevete, mržnje. Tako dočekuju svetli praznik Vaskresenja.

Njegova mati, međutim, tvrdila je, da njegov otac preteruje i, da politika, i partija, oduzima pamet ljudima. Te ohole lepe žene su, i te kako, dobra srca, a kad nekog zadesi neka nesreća, željne su, i te kako, da pomognu. A to je glavno. Imaju srca.

Nađa se smejala uspomenama svoga muža. Po njenom mišljenju, detinjstvo, uspomene iz detinjstva, ulepšavaju, sve, kao u bajkama. Rjepnin se sećao samo da se, o takvim, lepim, ženama, uvek, nešto pričalo, a da je njegova mati, svaki, takav, razgovor sa mužem, završavala tužno, rekavši, da je, jedno, sigurno: nijedna od tih žena nije bila sretna.

Koračajući sad, za generalicom, Pokrovskim i ser Melkelmom, dole, u uvalu Tristana, Rjepnin se pitao, stalno: gde nađe Pokrovski tu ženu, koja je njega sećala, one, koju je video u stakletu prozora, u vagonu, na peronu. Kud ode, takva žena, u bračnu postelju generala Barsutova, za koga je bio čuo da je bio starkelja kad se Bea Barsutov za njega udala. U pitanju nije bila samo telesna lepota generalice, nego nešto čudno, žarko, a uplašeno, u njenim očima. Molećivo. Željno nežnosti. Kako je bilo moguće da se, ta Engleskinja, pretvori, tako, potpuno, u Ruskinju, da mu se čini, da je to ona žena, iz onog voza?

Dole, u uvali, bilo je sad mnogo više kupača. Škot je, brzo, ušao u kajak i otplovio. Rjepnin je bio ostao na obali i seo na šljunak, kao da se bio uplašio mora. Bela pena bila je, opet povukla pred njim onu belu liniju, za koju je mislio, da deli dva sveta. Posmatrao je kako, na nekoliko koraka od njega, Pokrovski priprema svoj crno-beli kajak, u koji sada smešta svoju taštu i daje joj u ruke i veslo. Kad je bila u kajaku, otisnuše se, i, Pokrovski poče da pliva iza nje, držeći se za kajak.

Sorokin, sa jedne stene, nešto im je dovikivao. Krilov je na obali bio ustao i gledao za njima. Već posle nekoliko minuta, Rjepnin ih je video pri izlasku iz uvale, kod rta koji je bio kao prepuklo brdo. Primetio je da i ledi Park dolazi dole i da se približava njemu.

Posle se, dugo, u Londonu, sećao, groznog vriska, koji se u uvali tada bio začuo. Kad se Rjepnin osvrnuo, crno-belog kajaka, na vodi, više nije bilo. Zatim ga je, prevrnutog, ugledao u vodi, koja je, oko njega, bila uzburkana, kao da tamo, sa dna pučine, neke fontane skaču.

U idućem trenutku, vide, kako se ogromni Škot, hotimice, izvrnu, i, kako skače, kao neka morska neman, prema crno-belom, prevrnutom, kajaku. Neko se tamo, očigledno, davio.

U isti mah, Rjepnin vide, kako sve živo, pliva, juri, žuri, tako reći trči, po vodi, u pomoć onima koji su, do malo pre, bili vidni, a sad nestali nekud u vodi. Među prvima, do njih je bio stigao Sorokin. On je nešto urlao. Prema njemu su plivali i Krilov i Bjelajev. U plićaku je ostala, kao skamenjena, samo gospođa Krilov. Gospoda Peters koračala je iz plićaka, kao hipnotisana, u dubinu. Zaplivala je tek kad zađe u duboko.

U međuvremenu, pored grudi starog Škota, iz vode je bila izronila glava generalice i njena ruka, koja je vukla, prema sebi, nešto belo. Vriskala je strašno i rvala se sa nekim, u vodi, kao da je neko vuče na dno. Ser Melkelm je iz vode tad već izvlačio glavu i ruke Pokrovskove, kao neku lešinu. Voda je, oko njih, prskala, visoko, kao da je u mrežu, nekog ribara, uhvaćena neka morska neman.

Odmah zatim, u zagrljaju generalice, video se Pokrovski, koga je ser Melkelm držao u rukama, gazeći vodu, kao da ga je sa krsta skinuo.

Pokrovski je bio, očigledno, u nesvesti.

Generalica se, međutim, vrtela oko njega, a najviše mučila, pri tome, da razdeli sa lica svoju bujnu, gustu, riđu kosu. Sa očiju. Sorokin i Krilov izvlačili su Pokrovskog, na kajak, na kom se, kao utopljenik, pojavio, ležeći. Obe ruke su mu visile, nemoćno, dok mu je telo vučeno prema plićaku.

Kad su ga dovukli blizu obale, oko njega su se bili okupili, svi, koji su se to poslepodne skupili tu da se kupaju, i igraju, u vodi. Gomila je bila opkolila utopljenika, nemo.

Krilov ga je položio na Sljunak i počeo masažu.

Za sve to vreme, Rjepnin je stajao na obali, zaprepašćen.

Video je kako Pokrovski leži, na šljunku, video ga je među nogama onih, koji su se bili okupili oko davljenika. Videlo se da je živ. Njegova tašta, međutim, klečala je pored njega i ljubila ga, naočigled celog sveta, nežno, sva u suzama. Plakala je i nije to krila (Engleskinje, inače pred svetom, ne plaču.)

Doktor Krilov i kapetan Bjelajev drmusali su to nago telo, kao da iz njega ne treba isterati samo vodu nego i nekog đavola. Park je počeo da učtivo, rasteruje gledaoce a igrao je na šljunku, prvo na jednu, a zatim i drugu nogu, bušeći, sad jednim, zatim i drugim, kažiprstom uši, kao da želi da isčeprka iz ušiju poslednju kap okeana, koji mu je bio ušao u glavu. Kad je Pokrovski oživeo, Rjepnin vide kako ga nose, kao nekog Hrista, skinutog sa krsta, gore, uzbrdicom, prema njegovom suncobranu, velikom, kao šatoru u pustinji. On je, s početka, visio na ramenu nosača, zatim klecao, a posle otiskivao sa ramena ruke Sorokinove i Krilova, kao neke medvede u snu. Iz njega bi, katkad, i dalje, iscurilo po malo vode. Bio je zanemeo. Tu povorku pratila je generalica, ćutke, suzeći, zastajkujući kad bi sprovod zastajao, a ljuljajući se, kao da će pasti, kad bi svi produžili. Povorka je prošla pored Rjepnina, nemo. Ledi Park je bila sišla do njega i stajala, ćutke, pored njega, zagledana u njega, kao da hoće da ga pita nešto, uplašeno. Uznemireni kupači, u malim grupicama, prepričavali su, ono, što se zbilo. Samo što niko nije znao, da protumači, šta se zbilo? Rjepnin je stajao neodlučan, šta da radi: da li da se popne u gornji dom ser Melkelma, do suncobrana, ili da ostane dole, kraj vode, pored onih, koji su ostali u donjem domu. Krilov i Bjelajev bili su zauzeti skupljanjem stvari, koje su ostale za Pokrovskim. Bjelajev je, pažljivo, kao da se radi o mrtvacu, smeštao, u izvučen kajak, na pesku, Pokrovskovo veslo, kao neku dragocenu relikviju.