Roman o Londonu 1 (11 page)

Pretura sitnež, u svom džepu, a zatim prilazi blagajni, u nadi da će ulaznica, za dnevnu predstavu, biti jeftina. Morao je da da sve, što je imao pri sebi, za jedno mesto na galeriji. Zatim je čekao u dugom redu žena i ljudi, a posle se peo, umorno, na galeriju, otkuda će klizačicu imati da gleda, kao da glavačke, sa tavanice, visi.

Kad je, zatim, nastao polumrak u teatru i kad se zavesa diže, balerine ulaze klizajući, jer je led na pozornici. Pozornica je bela kao sneg i glatka kao staklo, a igračice su u perju, sa krilima belim, kao da su labudovi. Najzad, uz gromki pljesak gledalaca, i šampionka ulazi. Uleće i klizi. (Predstavlja Anu Pavlovu(
66
) na ledu). Publika je zanemela i samo se, katkad, čuju zadivljeni, dečiji, glasovi, — dece koja ništa ne razumeju i pitaju. Nešto pitaju. Matere ih umiruju. Tišina je. A zatim svi pljeskaju.

S početka, njemu se ta predstava čini smešna i usiljena, kao i smrt, tog labuda, na ledu... Docnije ga, ipak, to vanredno klizanje, na ledu, očarava, kao da postoji neki, brzi, labud, na vodi. A naročito posmatra šampionku i njeno klizanje, kome se divi. Iz daleka, ona se čini još mlada, nego što je pamti, snažnija, nego pre deset godina. Zavesa se zatim, pred šampionkom spušta, i trijumfalni se pljesak širi.

Posle se
Cecily Coolidge
javlja, u novoj ulozi.

Na ledu, očigledno, predstavlja igru jedne antičke bahantkinje. Čini mu se, kao da je kopija, skinuta, sa jedne antičke vaze, koju je video u Atini. Njena igra oduševljava jeftinu publiku na galeriji i pljesak je sve burniji. Pljeska i on. Dok se ostale tačke programa nižu, on, kao omađijan, šapuće samom sebi, da ne vredi ostalo gledati. Međutim, u njemu, i nehotice, iznemoglom od gladi, to, što je video, sve se lepše čini. Kao da je mrtav, kao da je u tom teatru umro, nepomičan je na svom sedištu, zatvorio je oči, a, međutim, neka milina razliva se, kroz njegove oči. »Eto, naišao sam, slučajno, na ovo, ali je dobro što sam ušao. Bar sam, pred svoju smrt, — video, još jednom, nešto lepo i neočekivano. Vratio sam se u svoju prošlost. Imaću šta da pričam Nađi. A ta balerina ne zna i neće znati, da je danas igrala, meni. Taj labud je uzalud igrao, pred ovim svetom, koji Anu Pavlovu nije nikad video. Meni nije igrao uzalud. Ja nju nisam zaboravio, jer sam je gledao u mladosti. To je ona Evropa, koju sam ja video, i koje više neće biti, i, bolje što je neće biti. U njoj su, mrtvi, moji savremenici, Nađa, i naše ljubavi, Kerč, rat, naša sramota, a kao i taj labud svi smo mi otpevali svoju pesmu, pre smrti. Ja sam je još čuo. Ja sam tu Evropu video, od Arhangelska do Kadiza. Prošao sam kroz nju, a sad se više niko ne može vratiti u nju. Pa i kad bi mogao da se vrati, ona ne bi, nikog, više, mogla da zaokrili svojim krilima, jer je mrtva, na ledu. To krilo je skrhano. Sve je to što sam video, prošlo. —
Prošloe.

U svom nehotičnom, tužnom, monologu, tako, iznenada, ustaje, jer nastaje odmor u programu. A on oseća da bi bila uvreda mrtvih, da ostane i dalje i gleda banalan program, koji u teatru nastavljaju. Oseća da treba da ode, i odlazi, kroz gomilu veselog sveta, i žena i dece koja žvaću. A svet sa njim izlazi, da se prošeta po hodniku.

Dok silazi, na stepenicama, njegov unutarnji monolog, i nehotice se nastavlja, u njemu. Ova lepa igračica, igraće, i sutra, tu. Igraće mesec, dva, igraće i onda, kad on i Nađa budu ležali mrtvi, u onoj kući u Mil Hilu. On, — kaže, sebi, — to je i zaslužio. Armije koje su tučene to zaslužuju. Niko im, međutim, ne može zabraniti, da, nad sobom plaču. Da nad mrtvima plaču. A što se njega tiče, on ne žali sebe, — žali Nađu. Jedan njegov prijatelj, koji je, iz Rusije, izišao, kao diplomat Kerenskog(
67
), u Švedsku, bio je doneo, u London, svoju dvocevku i mali revolver i zaboravio da prijavi to. Smestio je to u njihovu kuću u Mil Hilu. Ležaće, dakle, mirno, u onoj kući, koja već liči na eskimsku kolibu. Sneg je opet i u Londonu provejavao. Idući železničkoj, podzemnoj stanici, njega je bilo obuzelo osećanje potpune sigurnosti, jake volje, mira, kao da je to, pri toj predstavi, u teatru, stekao.

Pošto je, te godine, u London bio stigao ceo razoružani korpus poljskih armija, da bude raseljen, — a sa njima je i on bio na spisku, — njegov ofucani šinjel nije padao u oči, dok je u stanicu Holborn silazio. U Londonu, svako može proći ulicom, u kakvom god hoće odelu. I sa peruškama plemena sa ostrva Polinezije na glavi. Tako ni čizma Vrangelovog oficira, ni taj ofucani šinjel, koji je sa Poljacima prošao kroz Evropu, nije nikom padao u oči. Automat stepenica nosio ga je u podzemlje kao što bujica odnosi olupinu.

IDUĆI DAN, počinje, dakle, u toj kući, između dva hrasta, u očaju. Uostalom, i ta dva hrasta, pred kućom, nisu bili hrastovi, nego neko visoko drveće iz Portugala, od kojeg se pravi pluta za prsluke spasavanja onih koji se dave, — i zapušači za flaše šampanja. Oni to nisu znali.

Ta dva »hrasta« smatrali su kao neka dva čuvara svoja. Kad bi polazili u London, Nađa je imala sad običaj da ukrsti dva prsta.

Taj dan, međutim, eto počinje za njih, još gore, nego raniji. Pognuli su glavu i žena ima suze u očima. Kao kad čovek izgubi sve, na kocki, Rjepnin sedi sa rukama zgrčenim oko glave.

Sasvim iznenada, međutim, njegova žena, uzvikuje, — pa mu kaže, da je zaboravila da mu kaže, da je došlo, — posle toliko meseci, — jedno pismo. U kuću je bilo ubačeno jedno pismo, koje je, slučajno, primetila, kad se, sinoć, vratila. Posle toliko ćutanja, neko im piše. Trčkara zatim po kući i traži to pismo, i nalazi ga, najzad, pored svoje postelje. Pita od koga je? Rjepnin ga otvara kao da je došlo sa nekog drugog sveta i čita ga sa podrugljivim osmehom, a kaže: piše nam
Lady Mary.

»Ko?«

»Zar ste je zaboravili? Nudila vam je, da se preselite u njenu kuću. Da budete kod nje, ono što oni zovu, mešač čaja.
Tea — blender.
«(
68
)

»Ona mala ženica, sa kišobranom za koju, kažu da je osnivač našeg dobrotvornog društva? Ona, što daje šoferu taksija, napojnicu od tri penija? A za koju Ordinski kaže da liči na strašilo koje, kod nas, meću u žita, da plaši vrapce?«

»To je vrlo dobra žena. Dobra mati.«

»Može biti. Ne izgleda tako.
The duchess
nam kaže da ona i nije ćerka nekog lorda, da nije to nikad ni bila, nego igračica. Daje tri penija.«

»Čuvarna je. A to nije baš sasvim tačno da u taksiju daje napojnicu od tri penija. Možda je pre i davala. Sad daje, to znam sigurno, šest penija, —
sixpence.
Onako, kako vi zamišljate ćerke i žene engleskih lordova, one su još samo u dečijim bajkama. To je vrlo dobra i pametna žena. A sem toga, zar ne znate, da Englezi nemaju reč za plašilice vrabaca? Imaju za strašilo vrana. Skeko.«

»Kako?«

»
Scarecrow
«

»Dobro. Dobro, Ona nam čita duge lekcije, na sednicama, da se i suviše lepo oblačimo. A mi nemamo, na žalost, ništa drugo, osim onog, što smo donele iz Pariza, na vrat na nos, pred ulaskom Nemaca. Zašto nas vređa?«

»Ona vas ne vreda. U Engleskoj je znak otmenosti i lepog ponašanja, kad se ofucan, dolazi na sednice dobrotvornih društava. A ne kao što se oblači vaše društvo, kao da vas šalje Carskoje Selo(
69
), iz doba svetskih izložbi Pariza. Ona je, sasvim, sigurno, ćerka jednog lorda. Uostalom, lordovi imaju, često, igračice, za majku, ili ćerku, — a bivše, za ženu. Što bi to bilo tako sramno, baš i da je u teatru igrala, polugola? Znate šta Francuzi kažu: Svaka žena nosi u svom srcu želju za avanturama. —
Toute femme porte dans son coeur le goût de l'aventure.«

Iako je to omiljena izreka njenog muža, njegova žena se, od te rečenice, oseća, kao strelom pogođena. Odjednom joj se čini da u mišljenju tog čoveka, ima nekog prezira, prema ženama, prezira, kojeg je, čini joj se, uvek bilo, ali ona to nije zapazila do sada. Mada je to skaradno i ružno, kroz njenu glavu, iznenada, proleće misao, da u njihovom braku — otkad su se naselili u ovu kuću, i počela ta strašna zima, nije sve u redu. Njihovo ponašanje, njihov razgovor, puni su, — i posle dvadeset i šest godina u braku, — ljubaznosti i nežnosti, ali, već mesecima, njihova ljubav kao da nije tako lepa, kao što je, sve do te zime, bila. Je li moguće da je, sa gubitkom zaposlenja u toj školi jahanja, u Mil Hilu, sa nemaštinom novca, i slabom hranom, u tom čoveku poćela da izumire ta ljubav koja ih je, toliko godina, vezivala? To je koješta, uveravala je samu sebe. Nemoguće. A pri toj pomisli bila je sva pocrvenela.

»Nikolaj, ti, od nekog vremena, imaš čudno mišljenje o ženama.«

»Nemam nikakvo čudno mišljenje o ženama. Hteo sam samo da kažem, da je ta žena, — kao uostalom i bivši predsednik engleske vlade, pre ovog rata, pozdravljala, stisnutom pesnicom, paradu republikanskih trupa, u Madridu. Sad naseljava Poljake generala Andersa u Škotsku, i ženi ih Engleskinjama. Od nedavna, sve više, pomaže i terorističku organizaciju Surina. Treba da joj budete zahvalni da brine o vama, ženama carskih oficira. Sad je red na nas.«

Zašto ne kažeš šta ti piše, Nikolaj? Kaži šta ti piše?

Želi da mi pomogne. Čula je da sam nezaposlen i da smo zapali u bedu. Nudi mi zaradu. Da dolazim i lepim marke na njenu poštu, dva puta nedeljno. Na žalost, nudi samo dve funte, nedeljno. Na žalost, kaže, mora reći, da je i to privremeno.«

Njegova žena sluša to razrogačenim očima, koje se, polako, pretvaraju u krupne, zelene oči jedne tigrice, onakve, kakve ih deca zamišljaju. One su vrlo lepe u tom trenutku. Sva njihova blagost bila je iščezla.

»Dve funte nedeljno? Da lepiš marke na koverte? To je, dakle, ono, što je toliko obećavala? Je li to ono, što smo zaslužili sad, kad više ništa nemamo? Zar ta lordova ćerka nema stida? Zar ti nisi ni za šta drugo? Sin ruskog diplomate, junker, da otpravlja pošticu? Pa više dobija čak i opštinska sirotinja u Londonu!

Zašto plačeš? Nisu Englezi krivi što je, nas, rat pretvorio u opštinsku sirotinju. Čak nismo ni opštinska sirotinja u svojoj zemlji, nego u dalekom svetu. Nismo opštinska sirotinja ni u Londonu.

Zar ih nije sramota? Stida nemaju.

Koješta. Englezi čine što mogu. Mnogo su se istrošili u ratu. Ne krivite tu damu. Ima mnogo raseljenih lica sad u Londonu. Ima i ona mnogo briga. Uostalom, ti znaš koliko su Škoti štedljivi. Ti znaš onu priču koja se u Engleskoj priča o Škotu na bračnom putovanju? Kako se oženio i došao u London, a mladu ostavio u Škotskoj i kako ga je Englez dočekao na stanici i pitao zar je sam doputovao, zar nije poveo, na bračno putovanje, i ženu? A, kako je Škot odgovorio: 'Ona je već videla London.'

Prestani, prestani, sa svojim glupim šalama. Meni nije do šala. Oni neće ništa učiniti za nas, to je sad sasvim sigurno. Više bi zaradio čak i da čistiš ulice u Londonu.

To je nemoguće,
darling.
Carski oficiri ne čiste ulice u Londonu. To nije dozvoljeno. To bi bilo za priču.

Treba da se obratiš Andrejevu. Kažu da veliki knjaz pomaže Andrejeva.

Veliki knjaz, Nađa, sad je u Monte Karlu. Neću da se obratim Andrejevu.

Pa sa dve funte, nedeljno, i sa mojim lutkama, ne možemo živeti. Zar joj nisi rekao, da smo bili saveznici u ratu?

Nismo bili saveznici, Nađa, u ratu. Pa i da smo bili, Englezi, — vrlo mudro, — menjaju saveznike, kad se rat svrši. Kao u kadrilu. Sećaš se kako je Surin kao aranžer u kadrilu vikao.
Chaine anglaise.
Da se u parovima menjamo!

Prestani, prestani. Ne mogu da te slušam. Ta žena obilazi one starce, koji su nekad, u Dumi, kao i tvoj otac, bili, za Englesku. Kaže mi da ne treba da očajavaju. Sreća ih možda očekuje baš u Londonu. Možda je već tu, iza ćoška.
Round the corner.
A kad pođe, ostavlja im, iza vrata, po jednu konzervu, i paket cigareta. Supu. A oni je ljube u ruku. Zašto ne protestvuju? Zašto ne viču?

Šta ti starci mogu? Svi svoje grehe plaćaju. Englezi im, uostalom, stalno ponavljaju, da im je žao.
So sorry.

Pa zašto onda ne primiš, i ti tu službu, da lepiš marke?

Zato,
darling,
što bih, za te dve funte, morao, i da pevam, u horu, u Vestminsteru.(
70
)

U horu? U Vestminsteru?

Hoću da kažem, da držim predavanja, o Staljinu, koji ne dozvoljava maloj deci da se, pred spavanje, pomole Bogu. Ledi Meri traži da se svi njeni minioni(
71
) pojave tamo. Ja neću. Ja volim Škotsku, ali nisam roden da pevam u horu. Video sam evzone(
72
) u Atini, kad u svojim belim gaćicama paradiraju. U osunčanoj Atini to je bilo lepo. Još je, međutim, lepše videti Škote, kad paradiraju u kiltu. Tvrdi su. Ogromni su. Nestaju, kao priviđenja iz prošlosti, u maglu. Čujem i sad još njihove gajde u dvorcu
Holyrood.
(
73
) Išao sam tamo da posetim spomenik Škotima, palim u prvom svetskom ratu. I ja sam učestovao u tom ratu. Svi su braća koji su učestvovali u tom ratu. Neću da lepim marke u Engleskoj. Neću da lepim marke u Londonu.

Pa šta ćete odgovoriti na to pismo?

Ništa. I to je odgovor.

Zašto joj ne kažete da već više od godinu dana ništa ne zarađujete? Da ni hrane više nemamo dovoljno. Da gladujemo. Nemaju stida.

Zato, što bi me onda strpala u njihov dom staraca
Guildford.
A to je, — bar meni, — isto što i pakao. Četrnaest miliona duša diše u Londonu i oko Londona, a niko nikog i ne zna. Prolaze nemi jedno kraj drugoga. Zašto onda da NAS pomaže
the duchess
koja nas jedva i zna? Šta ima da me sažaljevaju? Neću da me sažaljevaju.
Help, help, help!
(
74
) Da mi konzerve iza vrata ostavljaju. Vi treba da odete, kod svoje tetke, u Ameriku. A ja ću završiti lepo, kao što sam već davno naumio. Idem u Nirvanu. Ja ću da potonem nečujno, a neka Andrejevi i drugi plivaju. Zna se šta tone, a zna se i šta ostaje, da pliva, na površini. Ne želim više da živim.«

HLADNOĆA, KOJA JE U NJIHOV BRAK bila ušla, kao neka senka sa ulice, senka prolaznika, kola, pa i oblaka, posle prestalih vejavica, nastavlja se i idućeg dana. Sluša, kako mu žena, iz kupatila, uz pljusak vode, dovikuje, da mora da žuri u London, i da ne može da ga čeka. Moli ga, da on ode kod mesara, pekara i piljara. Vratiće se tek uveče iz Londona.

Kad je otišla, on ustaje i oseća da se među njima, prvi put, u braku koji traje dvadeset i šest godina, nešto zlo događa. Nikada nije otišla u London, pre nego što bi ga poljubila. Neispavan, umoran, on se onda diže, kao što bolesnik ustaje, pa hoda, kao što bolesnik hoda. Silazi da sebi skuva malo čaja. Vidi u predsoblju otvorena vrata. Hodnik, koji miriše na memlu, — pa kaže sebi, mrmljajući: »Otišla, bez poljupca.« Pomišlja, da bi trebalo da se javi ipak Komitetu, kome se nije javljao već više od godinu dana. Ko zna, možda bi mogli da mu pomognu? Ako već treba da se ponižava, i da moli, lakše će biti, da se ponizi, pred sunarodnicima. Telefon kućevlasnika stajao je na stočiću u predsoblju. Crna školjka i crno klatno slušalice stoje na stolu, zanemeli već mesecima, tvrdi, kao od izgorelog drveta. Crni ugljenisani hleb. Katkad bi neko, iz Londona, tražio, pogrešno, njihov broj, i, telefon bi počeo da zvrji. Oni bi, uzbuđeno, pritrčali, ali bi se razočarali. Kratak razgovor sa glasom, nečijim, koga ne znaju, ko se izvinjava, ili stavlja glupa pitanja. Dešava se i da dolazi do duže zabune, nesporazuma, i smeha. A katkad, i do nekih brutalnih i pijanih uzvika. Aparat bi zatim zanemeo i ležao, posle, nem, danima i mesecima.