Roman o Londonu 1 (32 page)

Posle dužeg zapitkivanja, našli su i hotel koji je tražio. To je bila neka vrlo čudna, stara, zgrada, u kamenu, sa tragom renesansne arhitekture na sebi, nad čijom je, gvozdenom, kapijom, u girlandi(
188
), bilo, zlatnim slovima, ispisano.
KRIM. The Crimea.

I na toj zgradi, koja je, valjda, bila, nekad, dvorac, zidovi su bili zarasli bršljanom, i nekim trnovitim ružama. Ulaz je imao, u crno uokvirena vrata. Nad njima, u mramoru, neki grob. Gosta su dočekivala i sa desna i sa leva po tri velika prozora, — od onih koji se dižu rukom uvis. A na spratu ih je bilo sedam. Rjepnin ih je brojao. Dugo su čekali da im se otvore vrata. Na kraju krova, i levo i desno, bio je po jedan komin(
189
), ogroman, kao što su oni na kućama koje su izgorele. Visoki dimnjaci, koji ostaju posle požara. Na ruševinama.

Rjepnina je bilo iznenadilo ime hotela. Znao je da Englezi, i najsiromašniji, daju svojim kućama, ime nekog mesta, ili neke ličnosti, ili neke ideje, koje domaćin voli i kojih se rado seća. Zašto to na hotelu, za koji im je grafica Panova u Londonu rekla, da je dom Poljaka, Rusa, onih, koji su bili u ratu na strani Engleza, invalida, emigranata?

Valjda su hteli, — pomisli podrugljivo, — da ih sete, da je Sevastopolj, na kraju, ipak, pao?(
190
)

U velikoj tišini, uokolo, u ulicama, u vrtovima, i šumarcima, imao je utisak, da se u tom mestu mirno spava, i ne budi rano. Pomislio je i to, kako, sad, između velikog Londona, i tog mestašca, on, nikakve veze nema, — ni sa svojom ženom, ni sa svojim bivšim životom, ni sa Rusijom, koju je napustio, davno. Ma šta se desilo njegovoj ženi u bolnici, ili ma šta se desilo ruskoj emigraciji, — kojoj je pripadao, — u Londonu, ma šta se desilo, i drugde, tog dana, u svetu, niti bi to osetio, niti znao. Moći će da provede četrnaest dana odmora, tu, kraj okeana, mirno. Kao neku zebnju imao je, u sebi, i osećaj, da je mogao, tu, da se i rodi, a da bi mogao, tu, i umreti, kao što će umreti i drugi stanovnici u zavetrini tog malog mesta, — koje se još nije ni probudilo.

Kad su mu, najzad, otvorili vrata, uvode ga u jednu, prizemnu, sobu, koja je mirisala na memlu i lovor, ali bila besprekorno čista. Kad su otvorili drvene kapke, na prozorima, vide, da, ispod njegovog prozora, ima vrt, okopan, a da mu prozori gledaju u taj vrt, koji je bio neko bivše, staro, — valjda opštinsko, — groblje. Setio se da, to, Englezu ne bi bilo, nimalo, neprijatno. Vole ta stara groblja, u Londonu, kao da su njihove bašte, u kojima je prijatno sedeti, posle ručka, na klupi, i čitati novine. A ljubavni parovi, mladića i devojaka, često ih upotrebljavaju i, da, na tim klupama, prave ljubav. Tako se kaže u Londonu: praviti ljubav.
Making love.

Kao kroz zid, — kao u zidu, — čuo je razgovor, tih, i smeh, neke žene. Mora biti da su zidovi tanki u tom starom dvorcu?

Posle četvrt sata, otprilike, došla je domaćica, lično.

Znao je da se zove
Mrs. Fowey
. Ona mu, odmah, kaže, da se njeno ime izgovara: Foi. To je bila graciozna, ne lepa, ali prijatna, plavuša, koja ne ispušta cigaretu iz usta, ili prstiju. Ima žute, vesele, male, oči, kao u nekog mačeta. Kaže da joj je preporučen iz Londona. Samo, i grafica Panova, i Legija, zaboravljaju, da se na moru zadržavaju sobe(
191
), za letovanje, već u januaru. Jedva su ga smestili. Dama, koja stanuje pored njega, sa ćerčicom, ustupila mu je tu sobu, u svom apartmanu, a imaju zajedničko predsoblje, i kupatilo. Želi li da bude, sam, pri stolu, pri ručku, — ili u društvu? Nije li vegeterijanac? Šta želi da pije uz jelo? Privatni hoteli nemaju prava da toče pivo, ali ona ima, za svoje goste, viskija, dosta, pa i francuskih vina i šampanja. Ima i pab, preko puta. Tamo pred veče svi svraćaju. Sedi se na travi i vrlo je veselo. Njeno društvo se sastaje, dole, u njenom baru. Kad želi ujutru prvi čaj?(
192
)

Rjepnin onda stoji, kao pokisao, mirno, pod pljuskom brbljanja i smeha domaćice, kao pred nekim kavezom dobroćudnog papagaja, pa joj, zatim, kaže, da je, za njega, Kornval, Sntmaugn, i njen hotel, prava bajka. On ima samo jednu želju. Da se u okeanu kupa. Da provede dve nedelje kod nje, u tišini, na odmoru, — a sve drugo je sporedno. Traži mir. Imao je dosadan život, u poslednje vreme, u Londonu.

Rjepnin je, o gospođi Foi, dotle, znao samo toliko, da je to ćerka nekog engleskog generala, u penziji, da je bila bolničarka, a čuo je i da joj je muž Rus, ali nije znao, ni ko je taj čovek, ni ime tog čoveka, ni poreklo tog čoveka. Hteo bi, reče gospodi Foi, da, što pre, ode i da se zagnjuri u okean.

Ona mu onda kaže, da je okean, tu, — i neće pobeći, — a lako će stići do mora. Treba samo da prati rečicu koja se u more uliva. Tamo je i plaža. Zove se
Bedrutan steps.
Izgleda kao stepenice giganta. Svaki zna gde je to, može da pita. U njenom hotelu svi imaju kola. Uvek će se neko naći, da ga poveze, a može otići i pešice. Blizu je. Daće mu svoj bajsikl.

Rjepnin se onda smeška i kaže joj da nije sedeo, na točku, već sedamnaest godina. Biće veselo. Mnogo joj hvala.

Gospođa Foi, onda, tiše, kaže, da je smešten u apartmanu jedne dame, koja je u ratu bila vrlo hrabra, i koja je, pri jednom skoku, padobranom, u Francuskoj, izgubila lepotu lica. Treba da pazi da se ne vidi, na njemu, zgražanje, od njenog izgorelog, pre tako lepog, lica. Ona je omogućila njegov smeštaj u hotelu. Ustupila je sobu svog apartmana, ali će imati sa njom, i njenom ćerčicom, zajedničko kupatilo, i predsoblje. Treba da pazi, to je otmena, vrlo prijatna žena, — one će se truditi da ga ne probude, — ali se to očekuje i od njega. Gospoda Foi, zatim preporučuje izlete iz hotela. Na primer, u Tintedžel(
193
), u dvorac kralja Artura, što je bio pozornica grešne ljubavi, i brakolomstva, Tristana i Izolde. Pri pomenu brakolomstva, gospoda Foi se kikoće, kao papagaj kad mu je nešto smešno. Za te izlete se plaća, zasebno, ali su vrlo omiljeni kod gostiju hotela.

Kao neka sestra, gospoda Foi ga, zatim, uzima za ruku, i opominje, da se ne kupa, pri utoci rečice, ispod stena. Tamo ima opasnih struja. More je tamo, prošle godine, odnelo dva kupača. A, od jedan do dva, se u hotelu ruča. Da ne zadocni. Svi koji dođu sa kontinenta, zadocnjavaju, a priznaće i sam, da je to neučtivost.

Zatim ga odvodi do svog bicikla, pred vratima. Kad se vrati, upoznaće njenog muža. Kaže mu se:
vingkomander.
(
194
)

Ispratila je Rjepnina, naslanjajući se na njega, kao neka sestra.

I zaista, okean je bio tu, iza nekog aerodroma, pri utoci jedne rečice, koja ga je do obale dovela. Visoravan se na toj obali rušila, u dubinu okeana, kao neke stepenice Polifema(
195
), a duž obale se pružao dug, peščani, žal, do kojeg su dolazili teški, modri, veličanstveni, talasi. Oni su, na zemlji, ostavljali samo svoju penu. Jedna bela linija morske pene videla se duž obale.

Talasi su ostavljali za sobom samo tu belu prugu kao granicu jednog sveta. Rjepnin pomisli da se ta granica, sad, eto, povlači, i pred njim.

Okean je imao boju rastopljenog olova. A desno, gde je Rjepnin nameravao da ude u vodu i da skače sa jedne stene, glavačke, more je prelivalo taj rt, tako, da je ta bela pena prskala uvis, kao da se, u okeanu, krije, neka bezdana i beskrajna fontana. Trebalo je ući i zaplivati u nju, — u tu stihiju, — posle šest godina. Sam.

Oklevao je.

Imao je čudan osećaj, da odlazi sa ovog sveta, da se on i njegova, mnogo mlada, žena, rastaju, zauvek, i da se on više neće, u onaj podrum, u Londonu, ni vraćati. Kao da ga stalno prati, javlja mu se i misao samoubistva. To nije nikakva plačevna misao, nekog sažaljenja, nad samim sobom, nekog straha od života, nego je to bila neka čudna, luda, želja, da se žrtvuje, za ženu koju je voleo i koja ga je volela. Više nego ikad, požele, tu, na toj obali, da nju spase, — rastankom, — od bede, poniženja, starosti, u Londonu, i prosjačkog štapa. (
»Uježaju«,
— odlazim, — čujem kako mrmlja ruski).

Zatim je potrčao prema talasima. — Od vožnje bicikletom, međutim, posle sedamnaest godina prekida, — oseća levu nogu, kao da je utrnula. Kao da je neki grč hvata. Pomislio je da je to, valjda, posledica onog običaja svih pisarica(
196
) u Londonu, koji sede na visokim tronošcima, da levi članak noge, i nehotice, zakače, i, kao obaviju, oko svog stoca, — kao da je noga neko sidro. Da bi se oslobodio te utrnulosti, potrča duž peska.

Na obali, to jutro, još nije bilo kupača, ali se na uzvišicu pored druma, na raskršću, kod jednog restorana, već bilo popelo nekoliko kola karavana, u krug. Čitave porodice stanovale su u tim prikolicama, boje sladoleda. Žene i matere spremale su pred njima na stočićima, doručak. Čuo se odatle i dečiji plač.

Valjda zato što je bila subota, ili nedelja, ili neki praznik, na jedan jarbol, sred tog kruga, bila je dignuta britanska zastava, koja se mimo leprša.

Tek pred podne su se, na toj plaži, pojavile i familije onih što su stanovali, u karavni, iznad druma, u krugu, oko britanske zastave. Sa njima se, na pesku, pojaviše i baštenske stolice i korpe jestiva. Na pesku su, za sobom, ostavljali, katkad, i komadiće stakladi i flaše oranžada. Rjepnin ih je posmatrao sa žalošću. Iako je krug u kom je on, u mladosti, letovao, na Krimu, bio drugi, i ponašao se drugače, on je ovaj, aljkavi, svet, posmatrao razdragan, kao i decu koja počeše, oko njega, da jurcaju. Voleo je decu.

Da, da na kraju krajeva, za sreću u životu nisu mu bili potrebni više, ni balovi u Zimskom dvorcu(
197
), ni balerine, koje su dolazile na njihove večere, krišom, ni metresa, sa kojom se letovalo u Neapolju, ili Badenu, ili kraj kockarnice u Monte Karlu. Da su ga pitali, sad, posle toliko godina, da kaže svoju poslednju želju, bio je gotov da zatraži, samo povratak u Rusiju, sa Nađom. Neku Školu jahanja, u kojoj bi svoj hleb zarađivao, pošteno. Ne bi više tražio, ni neki, bolje uređeni, svet, niti popravku čovečanstva, a sasvim sigurno ne, ni prinčevsku titulu, svog pretka, Anikite Rjepnina, koji je, sa kozacima, prvi ušao u Pariz.

Bio je spustio glavu, ležeći na pesku, na neki kamen, kao da je to, i to, neko meko uzglavlje, čoveku. Bilo je lepo ležati tako. Čudno. U tuđini. Gde ga ne zna, niko. Kraj beskraja okeana. Gledati u talase i ne tražiti nikakav, dalji, smisao života, — sem to, da se živi, diše, i posle onog suterena u Londonu. Sunce je nastavilo da se igra sa njegovim telom, pa i dušom, jer mu se činilo da mu je i dušu milovalo. Možda je to i bio jedini smisao njegovog života, da je, tako, ležao, na pesku, jedne godine na ostrvu Prinkipo, druge u Grčkoj otkud se Sunion(
198
) video, treće kod Tarife, otkud je Afiriku video, a iduće u čamcu, kod Ericerije, u Portugalu? Možda nikakvog, drugog smisla život i ne može imati, za njega, sem to, da je prolazio, po tuđini, prolazio.

Bio se naježio, pri pomisli, da će sve to trajati samo četrnaest dana, a da će se, posle, opet, morati da vrati u podrum u Londonu. Ujutru na posao. Uveče sa posla. Podzemno, u prepunom vagonu, kao što sardine putuju. Kakva to ima smisla? A eto, tim i takvim životom žive milioni u Londonu.

Kad je ugledao svoje telo, golo, belo, trže se. To da će ostariti, zar je i to smisao? Svi će ostariti, a pre, a posle, ali kao da ga je to iznenadilo. Video je sebe, usamljenog, tu, na krajnjem zapadu Evrope, kud, zaista, nije nameravao nikad da dođe, pa je, eto, došao.

Rjepnin je ležao na pesku i zagledao se u nebo. Kroz trepavice, — žmireći u jakoj svetlosti, — počeo je da posmatra i kupače, koji su bili počeli da pristižu, na plažu. Primetio je da ga jedan par kupača obilazi, zagleda, i, očigledno, govori o njemu. Nikad ih dotle nije bio video. Nije znao ko su. To se u Engleskoj ne radi.

Čovek mu je, međutim, prišao.

Izvinjavao se. I oni su, reče, iz istog hotela.

Gospoda Foi ih je zamolila da pripaze na njega. Da se ne bi kupao, pri utoci rečice. Tamo ima opakih struja. Poznali su ga po bajsiklu, na kojem ima plav šeput(
199
). Sa tim bajsiklom, gospođa Foi, ide, svako jutro, pekaru, za pecivo. »Doktor Krilov«, — dodade, »Pjotr Sergejevič Krilov.«

Rjepnin onda ustade sa peska.

Več pri prvim rečenicama tog čoveka, Rjepnin je pomislio, da to mora biti neki Rus. Video je pred sobom čoveka, pedesetih, — ili šezdesetih, — godina, koji ga je sećao njegovih mužika, u Naberežnjaji. Gaćice za kupanje, crveno-bele, prugaste, visile su na njemu, kao da je stigao sa Jalte, pre četrdeset godina. Bio je kratkih nogu, a vrlo dugih, maljavih, ruku, — krupan, sa licem seljaka, na koje je padala mokra kosa, žuta kao slama. Na tom čoveku bile su lepe samo oči, setne, plave, kao nebo duž Volge, po selima. Iako mu do sličnih poznanstava na letovanju, nimalo, nije bilo stalo, Rjepnin je pružio ruku.

U međuvremenu, prilazila im je i žena tog čoveka.

Prilazila je tako čudno, prepličući nogama, kao da okleva, ili kao da se plaši, a kad je Krilov predstavljao Rjepnina, stala je na jednu nogu, nagla se napred, i pružila ruku. Ličila mu je na skulpturu boga ljubavi, na Pikadiliju, koji izgleda da će pasti na nos, ali strelja. »Petriša ovo je knjaz Rjepnin, — koga smo očekivali u hotelu« — čuo je kako Krilov kaže. Njegova žena je Engleskinja, dodade, ali zna ruski, pomalo.

Zdravstvujte
, — rekla je Rjepninu, pocrvenevši do ušiju.

Rjepnin je, začuđen, i nehotice morao da se zagleda u nju. Bila je crnomanjasta, toliko, koliko Engleskinje, nikad nisu, — ili vrlo retko, — a nije bila lepa. Međutim, stajala je tako reći na jednoj nozi, kao da je bronzana skulptura neke Amazone. Nosila je, i pri plivanju, raspletenu kosu. Kao da se zagledao u neku tužnu kravu, — kad bi tužnih krava bilo. Imala je velike, mutne, tamne, oči. Gledala ga je tako čudno, svaki čas pocrvenevši do ušiju. Sa nozdrvama širokim, disala je, kao da je dugo trčala, duboko.

Rjepnin je imao ružan običaj da, pred nepoznatima, ima podrugljiv osmeh na licu. Valjda je bila to osetila, pa je pognula glavu. Namršteno. Rjepnin se, u Londonu, sećao svojih mužika, tako rado, i lepo, a za skoro sve emigrante ruske koje je poznavao, imao je običaj da kaže, Nađi:
»Srednjij klas
«. Sa izrazom prezira. Nađu je to, tim više, čudilo, jer je, o prodavačicama i obućarima, u onom podrumu, pričao, kao da se među njima oseća, prijatno.

Krilov je, međutim, ko zna zašto, od početka, bio, prema Rjepninu, vrlo srdačan. Već posle nekoliko minuta razgovora, Rjepnin je, o njemu, sve znao. Da je rođen u Tveru(
200
), gde mu je otac bio lekar u garnizonu, što je u Tveru i on, bio, — pre nego što je iz Rusije izišao. Da mu je žena prijateljica gospode Foi. Da su se uzeli u ratu. Da je bio u Italiji i video svašta, tamo: ubistva, pljačku, silovanja. Najgori su bili Marokanci, dok su se, Englezi, treba priznati, ponašali uljudno. Bio je lekar u varoši Liverpul, a sad je, preko Temze, u Londonu. Čuli su da knjaz dolazi i to ih je, sve, obradovalo. Čekali su ga. Ima i Rusa u hotelu i vrlo je lepo. Što se njega tiče, on je jedva čekao da se oslobodi bolnice, operacija i skalpela, a, eto, kakav je čovek. Sad mu fali baš to. Kad nema, bar dve, operacije, dnevno, ne oseća se dobro. Čak ni zdravstveno. Čovek je promenljiv. To je čovek. Valjda zbog svoje žene, Krilov je, sve to, engleski rekao.